ИСПОВЕСТ ГАСТАРБАЈТЕРА: Ево како стварно изгледа живот људи у дијаспори
"Сваког месеца шаљемо паре у Босну, јер је више од половине родбине назапослено, а и оно мало што ради или прима пензију, као да ништа и не примају. Они у нас гледају као у неке чаробњаке и ја ту слику не смем да им покварим", рекао је Сарајлија који ради и живи у Немачкој.
"Старог BMW-a, којег сам купио половног и држао га у гаражи од прошлог лета и посете домовини, јер на посао, тамо у Немачкој, идем искључиво возом, а на пијацу бициклом, добро сам изгланцао. Купио сам нове раткапне и навлаке за седишта, тако да сам га напуцао, па изгледа као нов. Жена и деца су покуповала хрпу мајица, сукњи, панталона, и још неких дрангулија на распродаји, па су, по кћеркином наговору, побацали пластичне кесе од тих јефтиних радњи, а купљене ствари све фино препаковали у неке украсне и поскидали цене, тако да се не види колико смо све платили. Узели смо сву годишњу уштеђевину, жена се мало увалила и у црвено на картици, па смо пре две седмице дошли овде на очевину, да се као одморимо, а онда, да се вратимо празних џепова", прича Сарајлија.
Овако, молећи да му се “име не стави у новине”, јер “ко ће жив родбини пред очи”, своју годишњу авантуру, звану ‘одмор у домовини’, дочарава Сарајлија који је, како каже, од 1994. године, након што је тешко рањен и са породицом измештен у иностранство, престао бити Сарајлија, а постао “дијаспорац”.
Постао је банкомат
Каже да тешко ради у једној фирми, као и његова супруга, која у две смене распрема канцеларије и риба туђе кухиње, како би школовао децу и помогао бар три фамилије уже родбине у Сарајеву.
“Сваког месеца шаљемо у Босну паре, јер више од половине родбине је незапослено, а и оно мало што их ради или прима пензију, као да ништа и не примају. Они у нас гледају као у неке чаробњаке и ја им ту слику не смем покварити. Некад сам покушао казати како тешко радим, али ови моји као да су глуви, никада то не чују. Они мисле да мени тамо у туђини печене кокошке падају с неба. Не набијам ником на нос, али помало сам уморан од свега, од тога да сам постао банкомат из којег се извлачи лова”, наставља причу.
Каже да је његова прича идентична причама хиљада других “дијаспораца”, одакле год били.
“Има их што су се снашли, па добро зарађују, али они су мудрији, паметнији, лети иду на годишњи негде у иностранство, а обилазе само најужу родбину, па некако избегну све ово.”
Није из тужне дијаспорске приче
Заина Гафић Tocchetti, која већ дуго живи у Швајцарској, каже није из ове “тужне дијаспорске приче”, али зна да их има напретек. Ипак, кад дође кући, жели помоћи родитељима.
“Тако ја навалим да нешто платим, а онда се мој тата као опире и на крају каже: ‘Добро, Зина, ти плати велике, а ја ћу мале рачуне’. Ето, на крају нам је то постала наша интерна зезанција”, каже Заина, која управо проводи годишњи у БиХ.
Има разних примера, па наводи пример познаника, исељеника из Добоја, који, каже, сваке године дигне мали кредит само да би, кад дође у своју махалу, био оно што они од њега очекују да буде, пише Ал - Jazeera.
“Онда се јадан читаву годину дозива од тог кредита, ради као роб по два-три посла и таман кад се мало опорави, ваља му поново на годишњи у Босну. Ама, најгоре ми је кад кажу: лако је вама. И ја онда заћутим. Коме ишта након тога објашњавати?”, пита, док његова кћерка, 22-годишња студенткиња у Хамбургу, додаје:
“Знате како изгледа наш боравак овде: кад дођемо сви се скупе, прво ужа родбина, онда и шира, а убрзо почне долазити и комшилук. Прво је то она фина весела прича – како си, куд си, где си, јеси лепа… све уз кафу, питу и колаче, а док ми делимо оне кесе са поклонима. А онда крене кукњава и мој отац, који се, успут речено, никад није опоравио од тога рањавања и ради тако болестан, вади паре, вади, не знам ни ја одакле више. Мама ћути, а знам да у себи броји колико је дао, да размишља шта ћемо кад се вратимо, од чијег ће стана кренути са чишћењем и пеглањем.
А кад изађемо у град, нико ништа не плаћа, само мој отац. Плаћа и робини, и комшијама, и сваком ко наиђе. Па их одведемо и на море. Свима лепо, сви се цикоћу, смеју, само моја мама гризе усну, увече јој очи к’о рефлектори, а отац се прави да је све у реду, а знам да кришом пије соду-бикарбону да ублажи бол у желуцу.”
Као у "Нашем малом месту"
Она се пита зашто њени рођаци само седе по кафићима, а ништа не раде.
Кад дајемо паре добри смо, иначе смо "папци"
"Воле нас само док дајемо паре, а иначе смо за њих сељаци, папци. Смеју нам се иза леђа. Нисам једном чуо како, кад улазимо у неку кафану, кажу: ‘Ууу, ето дијаспоре, види им опреме!’, мислећи на то како се облачимо. Некад устану па оду, а некад остану и гласно коментаришу наш нагласак, кад убацимо неку страну реч", жали се Аднан М., пореклом из Зворника, а који се, након задње лоше епизоде приликом "одмора у домовини" одлучио вратити и задуго не долазити.
“Кад већ немају посла за оно за што су се школовали, што се не преквалификују, што не раде нешто друго? Мислим да би мом оцу било лакше дићи им кредит да направе малињак или покрену неки мали бизнис, него што овако сваке године шаље – као да сипа воду у шупље буре”, каже уз опаску како она уз студије редовно ради и неки послић, како би имала за џепарац.
Њен отац додаје како га то посећа на сцену из серије “Наше мало место” која се приказивала 70-их година прошлог столећа, када повратник из Америке, неки господин, долази на шеталиште у време радног дана и види становнике како ништа не раде, већ само шетају или седе и испијају кафу, а онда каже: “А ћа је ово, неки холидеј?”
