Дужничко ропство у 21. веку? Мушкарац отплатио дуг породици која је робовала скоро 140 година: Срцепарајућа сцена обишла свет (ВИДЕО)

Прича о породици из Пакистана, која је наводно више од 140 година била заробљена у дужничком ропству, обишла је друштвене мреже и поново отворила питање модерног ропства у јужној Азији.

Странац по имену Арон Хачингс постао је виралан након што је, према писању страних медија, помогао да једна пакистанска породица напусти циглану у области Касур, у пакистанској провинцији Пенџаб, где су њени чланови радили генерацијама како би отплатили дуг својих предака. Поједини извори наводе да је породица била заробљена скоро 140 година, док други пишу о више од 140 година дужничког рада.

Реч је о систему познатом као дужничко ропство, у којем сиромашне породице узимају новац унапред од послодавца, а затим годинама, па и генерацијама, раде како би тај дуг вратиле. Проблем настаје када се дуг увећава, када радници немају увид у евиденцију, када им се одбијају трошкови живота и када се обавеза преноси на децу.

Дуг предака постао казна за потомке

Породица коју је ослободио Хачингс радила је у циглани, а дуг који је настао давно пре њих постао је терет који су наследила деца, унуци и праунуци. Управо зато је овај случај изазвао снажну реакцију јавности, јер показује како један мали зајам, у условима сиромаштва и зависности од послодавца, може да се претвори у вишегенерацијско заточеништво.

Хачингс је, како се наводи, деловао преко иницијативе Пројецт Јубилее, која се бави ослобађањем људи из услова ропства и принудног рада. Према доступним објавама, ово је пета породица ослобођена у оквиру тог пројекта.

Након што је дуг исплаћен, породица је могла да напусти циглану и први пут после више од једног века изађе из система који их је везивао за исти рад, истог послодавца и исти дуг.

Како функционише дужничко ропство у цигланама

Дужнички рад у пакистанским цигланама најчешће се везује за систем аванса, познат као “пешги”. Радник или породица добијају новац унапред, најчешће због основних животних потреба, лечења, свадбе, хране или претходних дугова. Заузврат, обавезују се да ће радити за власника циглане док се новац не врати.

Међутим, у пракси се дуг често не смањује. Радници тврде да се зарада умањује, да им се одбијају трошкови за струју, смештај или храну, да немају јасну евиденцију и да не могу да оспоре износ који им власник приписује. Према ранијим извештајима Међународне организације рада, дужнички рад у цигланама у Пакистану један је од најпознатијих облика принудног рада у тој земљи.

У таквом систему читаве породице раде заједно, укључујући жене и децу, јер се опеке често плаћају по комаду, а не по радном дану. Због тога породице покушавају да направе што више цигала како би преживеле, али дуг углавном остаје исти или расте.

Проблем који не нестаје

Случај породице из Касура није изолован. Према писању Гардијана, у Пакистану постоји око 20.000 циглана, а процењује се да у њима ради између четири и пет милиона људи. Многи од њих налазе се у систему дужничке зависности, нарочито сиромашне породице, неписмени радници и припадници верских мањина.

Британски парламентарни извештаји и организације које се баве модерним ропством такође указују на то да је Пакистан једна од земаља у којима је проблем принудног рада и даље озбиљан. Према проценама Глобалног индекса ропства за 2025. годину, више од 2,3 милиона људи у Пакистану живи у неком облику модерног ропства, укључујући принудни рад, присилне бракове и друге облике експлоатације.

Вирална прича отворила шире питање

Иако је снимак ослобађања породице изазвао бројне емотивне реакције, активисти упозоравају да исплата једног дуга не решава системски проблем. Она може променити живот једне породице, али не уклања механизам због којег хиљаде других породица остају заробљене.

Стручњаци и организације за људска права годинама указују да је за искорењивање дужничког ропства потребно више од хуманитарних акција: строжа контрола циглана, јасна евиденција радника, приступ образовању, правна заштита, алтернативни извори прихода и стварна примена закона који забрањују принудни рад.

Ипак, прича о породици из Касура за многе је постала симбол наде. Једна исплата прекинула је ланац који је трајао четири генерације, а породици која је деценијама живела у сенци дуга омогућила је оно што за њих није било само економско питање - већ повратак слободи.