ПРИЧА МЛАДИЋА ЧИЈЕ СЕ ОГЊИШТЕ ПОЛАКО ГАСИ: "Како се ближи 20 година од погрома, мени је све теже"
"Како године пролазе, а посебно како се ближи 20 година егзодуса, мени је све теже јер гледам слике, проживљавам све изнова као да сам опет тамо, и искрено нисам срећан овдје гдје сам сад", пар дана пре 20. годишњице "Олује" прича за Србију Данас Синиша Вујанић који је са породицом за време ове војне операције избегао у Србију.
Синиша је родом из Самаричких Брђана, места близу Двора на Уни, а са породицом је живео у Петрињи где су 1990. подигли кућу. Одатле је са мајком и братом отишао у Београд, а отац му је остао на положају у Хрватској.
"У више наврата, док ја још нисам рођен, мајка је са братом долазила у Београд, док су трајали жестоки напади у близини Петриње. У Београду смо имали тетку, и код ње је мајка са братом била годину дана, тј. цијелу 1991 годину. Отац је углавном био на положају у Петрињи, а уз то је радио као возач аутобуса, тј. возио је за предузеће 'Slavia Транс'.
Пошто је очекивано знао шта може да се деси, а мислим на догађаје пред Олују, спремио је брата, мене и мајку у аутобус 'Ласте', јер је познавао возаче, и послао нас код тетке у Београд са једном кутијом ствари у коју су стале све наше успомене из Крајине (Петриње и Самаричких Брђана).
У Београд смо стигли тачно пред саму Олују 30. јула. Отац је остао на положају. Ми смо били са тетком и њеном дјецом у Земуну. О оцу се ништа није знало, као ни о баби и дједу који су прешли у Самаричке Брђане, нашу родну кућу, јер то мјесто је близу границе са Босном. Стриц је такође био са њима, јер је био рањен током одбране водовода, снајпер му је одсјекао прст и више није био у строју бораца за одбрану Крајине. Стриц са стрином и сином, мојим рођаком, кренуо је кад је кренула чистка из Книна. Прешли су у Босну и нисмо имали никаквих контаката са њима. Такође, баба и дјед су трактором и са нешто мало ствари које су натоварили у приколицу кренули ка Двору, прешли су у Босну, и тада им се губи траг", прича Синиша за портал SrbijaDanas.com.
Крајина је званично пала 5. августа. Његов отац је остао са још 40 бораца у Петрињи. Док је он са мајком и братом био у Београду, о оцу нису знали ништа и мислили су да је мртав. (О томе шта се дешавало његовом оцу више прочитајте ОВДЕ)
"Мој отац се појавио рано ујутру тог 9. 8.1995. Испред куће у Земуну гдје смо били ми са тетком, у војној униформи, сав поцијепан, издеран од трња, бос, са војничким чизмама око врата и очима пуних суза", наставља причу Синиша.
Терали су их Београда и давали храну која није могла да се једе!
Иако су тада сви били на окупу муке за њега и његову породицу нису престале. Прва препрека на коју су наишли је та да им власти нису дале да пријаве боравиште у Србији, ако не продуже даље ка Косову.
"Ово је најтежа година у мом животу!"
Иако је имао само 6 година, Синиша каже да је то једна од најтежих година која је погодила његову породицу. Остали су сами са мајком.
"Једна од тежих година у мом животу је 1999. година, иако сам тада био дијете од 6 година. Неслагања између мајке и оца су допринела разводу, ми смо са мајком остали сами у подстанарству.
Од велике фамилије није било вајде ни помоћи, јер су се сви бојали терета избеглица. Једино нам тетка и тетак нису никад окренули леђа. Увијек су нам помагали, били и остали највећа подршка. Тетак ме је волео као свог сина, а ја га и дан данас волим као оца. Кад смо остали сами са мајком, она је почела да ради све и свашта како би зарадила новац. Копала је баште, чистила, прала аутомобиле - само да би имала неки динар да нас прехрани и плати стан.
Почела је 2000. године да ради као спремачица на Физичком факултету и дан данас је остала на том мјесту. Такође, кренула је да ради по кућама на препоруку других жена са факултета. Она и данас ради, могу са поносом рећи код много утицајних људи, који ми помажу и који су ми помогли више у животу него моја фамилија.
Брат и ја се нисмо одали криминалу, иако смо углавном по цио дан били сами, јер је мајка ујутру радила на факултету, а поподне приватно по кућама и тек увече би долазила кући да се побрине око нас и спреми нам јело. Тако су дани и године пролазили... Отац се јако мало интересовао за нас", каже он.
"Послије свих тих збивања ми смо требали да одемо на Косово, јер кад смо се ишли пријавити добили смо одговор да је то немогуће и да морамо даље да идемо. Тетак се успротивио и рекао да ћемо живјети код њега и да ће се он старати о нама.
Тако је и било. Пријавили смо се на њихову адресу. Ту смо били са њима око пола године, а затим је тетак ужурбао радове на кући коју је правио, да би ми могли да имамо какав такав наш комфор. Кад смо тамо прелазили, пошто нисмо имали ништа од својих ствари, ишли смо и купили неке старе кауче, шпорет и фрижидер за тадашњих 100 марака. Од фирме у којој је тетак радио 'Toplane Београд', добили смо канцеларијски ормар који нам је служио за робу. Имали смо најосновније за живот.
Од Црвеног крста смо примали помоћ у виду брашна које је углавном било црвенкасте боје, у конзервама смо добијали грах који је тврд као камен, коњску ћебад која толико жари да се њима нисмо могли ни покривати и неку одјећу коју ни данашњи Роми не носе…", прича нам Синиша.
Живот подстанара!
Код тетке су били до 1997. када су отишли у подстанаре. Изнајмили су кућу у Калуђерици.
"Први стан је био стара кућа изграђена око 1950. године. Услови су били катастрофални. Кућа је имала мишеве, који су ми ходали по глави преко ноћи. Добро се сјећам да сам мајку једном питао ко ме чупа за косу и сазнао тај одговор. Столарија је била катастрофална на тој кући…
Ми смо из Црвеног Крста и даље добијали најлошије ствари и намирнице у веома ограниченим количинама док су неки добијали 3 пута више, боље и квалитетније.
Затим смо прешли у други стан од 1998. -1999., кад почињу црни дани бомбардовања. У том периоду смо сазнали да је мој рођак, доживио тешку повреду. Лице му је било спаљено од гранате, а ујака су заробиле балије и био је двије године у заробљеништву у Тузли. Тек смо 1998. сазнали да га пуштају на размјену и да долази кући својима", објашњава он.
Синиша је за наш портал испричао и шта се догодило са његовим бабом и дедом, али и које дедине речи су га највише заболеле! (Више о томе прочитајте ОВДЕ)
"Како се ближи 20 година од егзодуса, мени је све теже"
Баба и деда су данас мртви, а он и даље са мајком и братом живи као подстанар у Калуђерици. Покушали су све како би се негдје скрасили и имали свој кров над главом, али на њихове вапаје сви су остали глуви.
"Како године пролазе, а посебно како се ближи 20 година од протјеривања Срба из Крајине, мени је све теже, јер гледам слике, проживљавам све као да сам опет ту, и искрено нисам срећан овдје гдје сам сад. Покушавали смо све. Обраћали се комесаријату за избјеглице да нам додијеле смјештај, али увијек смо добијали исти одговор: “Нисте угрожени!”
Одустали смо, тј. ја сам рекао мојој мајци да више не конкуришемо, јер је очигледно да морамо дати 3.000-7.000 евра како би добили помоћ. Такође, били смо огорчени, јер смо у пар наврата од Србијанаца добијали пријетње са порукама да смо ми зајашили ову земљу, да им отимамо послове итд… А ми смо дошли без ичег, све ствари су остале тамо одакле смо дошли...", каже он.
Причу о својој породици, како сам каже, "испричану са сузама у очима" и на огњишту његових дедова завршава веома потресним речима:
"Кућа у Петрињи гранатирана и после за ситне паре продана, подјељена је на 3 дијела (отац, стриц и дјед). Мајка и ја нисмо добили ништа. Додуше стриц и дјед су нам последњих година помагали. Давали су нам храну, коју парицу и тако… Ал' отац ништа… Кућа у Брђанима труне, зараста у шуму и полако се моје огњиште гаси. То је нека моја кратка прича писана са сузама у очима…"
