Премијера представе "Код вечите славине"

Комад написан 1935. године игран је у Зеници, Сомбору, Крагујевцу и Вршцу и имао телевизијску адаптацију, али никада није био на сцени у Београду, рекао је он помињући да Настасијевићеве драме тешко комунцирају са публиком и траже велику концентрацију.

"То није лака игра него дубоко промишљање. Овај текст је незаобилазна степеница у разумевању развоја српске драме и позоришта", истакао је он и подсетио да Настасијевић није припадао ни једном правцу, већ се бавио народном поезијом и у њој тражио инспирацију, истовремено користећи искуства светске литературе.

Директор је признао да је било стрепњи на почетку рада, али је изразио уверење да је захваљујући креативности и стрпљењу младог редитеља и целе екипе добијена узбудљива и модерна представа.

Нешковић (29) је изјавио да је ово најсветлији пример српске драматургије између два рата, а да се ни један велики редитељ није усудио да га ради. "Захтева радикални приступ, да сви у ансамблу изврну своју кожу наопачке, поставе је на добош и онда свирају по њој", додао је он цитирајући опис Милене Марковић.

"То је једини начин да комад буде жив на сцени, савремен и да комуницира. Сви смо се јако потрудили да језик који је архаичан не звучи тако, а ништа од текста нисмо избацили, чак смо и додали неке Настасијевићеве песме", рекао је редитељ.

Улоге играју Вања Ејдус, Хана Селимовић, Небојша Дугалић, Ненад Стојменовић, Александар Срећковић, Борис Пинговић, Димитрије Илић, Бранко Видаковић, Ивана Шћепановић, Дејана Миладиновић, Небојша Кундачина, Миња Пековић и Нада Мацанковић.

Аутор адаптације Слободан Обрадовић рекао је да је задржана Настасијевићева варијанта одмотавања догађаја уназад, са ситуацијама које су суви реализам, док су реплике чиста поезија. Прича почиње данас, затим се приказује радња од пре око 40 и на крају од пре 70 година.

Драматуг Молина Удовички описала је дешавања у кафани "Код вечите славине" на раскрсници путева као "таласе љубави, мржње, лажи, сумње, истине, доброте, злоће који се преливају преко те славине, говорећи о животу самом, о његовој неухватљивој суштини и свеобухватности".

У фокусу је трагична, инцестуозна љубав брата и сестре, уз сукоб две породице док се у кафани обједињују животи људи из једног села.

За глумце рад је био тежак, али инспиративан јер је "текст предиван кад се чита, а тежак кад треба да се изговори", приметио је Срећковић.

Видаковић је признао да је иначе хедониста, али је пристао да "да крв", јер је ова представа нешто сасвим другачије, док је Стојменовић најавио да ће она изродити будуће велико редитељско име посебног сензибилитета.

Сценограф је Весна Поповић, костимограф Тамара Бушковић, композитор Владимир Пејковић.