ТУЖНЕ СУДБИНЕ МИГРАНАТА: Убили су ми мужа, сама путујем са бебом
"Остали смо сами. Моје дете и ја. Имала сам и ја мужа и то каквог. Човек за понос. Живели смо лепо, мирно, као свака породица", описује Хатиџе Асјан свој живот у Сирији.
У блату испред затворене границе седи Сиријка Хатиџа Асјан. Хладно је киша пада. Сивило, блато, патња и мука свида око ње, а у њеном загрљају насмејана беба.Онда је почео рат, каже. Смрт на сваком кораку. Сећа се тог кобног дана као да је јуче било.
"Тог дана ишли смо да набавимо храну. Син и ја смо отишли по хлеб, а муж на пијацу. Само што смо се окупили, почело је бомбардовање. Једна бомба је баш пала на нашу кућу. Ми смо преживели, он није. Погодила га је. Не знам како се то каже на енглеском, али неки делић бомбе га је погодио. Пао је ко покошен", мирно прича док гледа у даљину.
Беба нага у ћебету
Млади Авганистанац Еасан држи ћеркицу умотану у ћебе.
"Скунули смо је, па онако голу умотали у два сува ћебета", прича и открива главицу девојчице Нијасан. Чекање их не плаши, али их је киша престравила.
Међу мокром и скоро босом децом и беба из Ирака. Мајка не говори енглески, али људи кажу да је девојчица изгубила вид на једном оку. Сви им помажу колико могу.
Каже да је после његове сахране одлучила да иде.
"Опасно је тамо, а нас нема више ко да штити. Немам човека, дете нема оца, немамо кућу, а ни пара. Путујемо са људима који су живели близу нас, они су сада наша породица", каже кроз тужан осмех Хатиџе.
За њу је разговор био завршен. Устала је и приближила дете ватри да га мало загреје. И ућутиала.
Мама нам се удавила у мору
"Било нас је петоро када смо кренули из Сирије. Сада нас је четворо", започиње тужно причу Асад Адан. У рукама стиска промрзло блатњаво дете.
"Остао сам без жене. Погинула је на овом проклетом путу", прича Асад за Блиц.
Погледа ка деци, ћеркама од пет и седам година и дечаку од три године. Они га гледају и нешто причају. Он преводи.
"Кажу, мама нам се удавила у мору".
Енглески му је слаб, али његове очи све говоре. Све вам је јасно када видите његов поглед. Немоћ, неизмерна туга, још јачи бол. Говори готово шапатом.
"Пре две недеље били смо у групи која је требало да пређе преко мора до Грчке. Нас педесетак, а брод мали. Бојали смо се. Негде на пола пута до обале почели су киша и ветар. Све се љуљало, ми смо били збијени један уз другог, држали смо се за руке", прича тужним гласом Асад.
И њих двоје су сами
Међу мокром и скоро босом децом и беба из Ирака. Мајка не говори енглески, али људи кажу да је девојчица изгубила вид на једном оку. Сви им помажу колико могу.
У гужви испред ограде стоји мушкарац и у рукама стиска дете. Игра се с њим и њих двоје остали су сами. Он је изгубио жену, беба мајку. Ипак не заустављају се. Иду даље.
Види се да му није лако да се присећа тог тренутка. Почиње да крши прсте на рукама. Наставља још тишим гласом.
"Моја жена је стајала уз саму ивицу брода. Ветар, љуљање и она се нашла у води. Само је вриснула и нестала. Скочио сам за њом, тражио је у мору. Тражио сам све док се од хладноће нисам укочио. Ништа", каже и рукама прекрива очи.
Срамота га. Плаче... Ипак наставља. Ваљда му је тако лакше.
"И мом комшији је жена погинула на овом путу. Чамац се преврнуо, а она није знала да плива. Он је, јадник, морао да бира између ње и деце. Спасао је децу", каже и гледа у децу.
"Морам даље. Због њих", прошапута и показа на две девојчице и дечака.