Цекићева и Шушљикова књига утисака – Хуманост и култура као загонетне варијације

 „У нашој књизи утисака често се позивају на реплике ’коме кажеш волим те’ и ’у љубави нема шта да се научи’. Загонетне варијације јесу прича о љубави, али нико још није дао прецизан и тачан одговор шта је то љубав, иако је сви осећамо. Као и недостатак исте. То је и прича о животу. Какав живот живимо, да ли смо свесни онога што ми јесмо, ко су људи око нас, да ли су нам потребни? Најлепше у позоришту је то што чак и једна тако велика тема као што је смртност може кроз емоцију, игру и сусрет са публиком да добије на другом значењу – емотивном. То није само интелектуална спознаја, већ често и емотивна. Зато и долазимо у позориште и бавимо се глумом. Не да би публика схватила, него осетила. Шмит је написао диван комад, али без сусрета тих мисли, емоције, публике, нас – нема позоришта, а што се мене тиче нема ни живота”.

 Горан Шушљик често прелистава зелену свеску која се током целе прошле године исписивала не само у Театру Вук и Фондацији Mozzart, већ и широм Србије, захваљујући хуманитарном каравану „Загонетних варијација”.

Дуодрама у режији Јанка Цекића играла се у Пожеги, Бајиној Башти, Ћуприји, Бањалуци, а овај глумачки тандем спојио је уметност и хуманост на сцени. Салонски намештај, грамофон, плоче, спаковане у једном црвеном комбију, буде интимну позоришну емоцију у мањим установама културе.

„Дивна ствар и ново искуство, захваљујући Фондацији Mozzart, указујемо да је неким људима потребна помоћ, а уједно оживљавамо просторе који ће публику вратити себи и најважнијим стварима. Ко смо ми, што би Шмит рекао. Хуманост јесте култура. Човек не би био човек да се није уздигао изнад најбаналнијег – да мисли само о себи. Зато је створио нешто што има вредност више. Зато постоји култура, директно је повезана са оним што јесте хуманост. Човек јесте култура, ако тежи и стреми да буде човек, мора да буде хуман”.

За Јанка је култура потреба а хуманост чиста љубав. У књизи утисака Фондације Mozzart оставио би само две речи: „Браво и хвала”, а о километарској солидарности би могао нашироко: 

„Идеја о каравану је сјајна, јер неки домови културе и позоришта из унутрашњости немају средстава да доведу на гостовање представе из Београда. Улаз је бесплатан, а представа је хуманитарног карактера за помоћ суграђанима. Сале су биле испуњене до последњег места, а у сваком граду смо чули да их тај догађај мотивише да се уједине, да се одједном створи неко заједништво и брзо се рашири прича да је некоме потребна помоћ”, најавио је Цекић. 

Зато би за њега највећи дар и једина жеља за 2026. било – здравље. А за Шушљика - да схватимо колико је важно да мислимо на друге, јер ћемо тако најбоље мислити о себи. „Највећи дар је када сваки дан некоме нешто дамо и од некога нешто добијемо. А култура свакако има везе са тим. Култура је оно што нас је подигло. Све оно што нас чини људима. А то није биће које бауља планетом, него има мисао, осећање, тежи ка лепшем и добром. Култура је оно лепо и добро.” А из Фондације Mozzart би додали – култура је оно племенито.

Помоћ за ЦДП Пожега и лечење деце 

Сјајан глумачки тандем, грађани и Фондација Mozzart ујединили су се у мисији подршке Друштву за церебралну и дечју парализу Пожега. Представи су присуствовали и чланови друштва, који нису штедели дланове, али ни лепе речи у књизи утисака. У Бајиној Башти се прикупљала помоћ за Андрију М. Кнежевића (СМС 1890 на 3030), а у Ћуприји за Уроша Нешића – 666 на 3030.

Текст: Промо