Мошти Светог Саве нису спаљене: Зашто је патријарх Павле ову тајну однео у гроб?

Спаљивање моштију Светог Саве на Врачару, крајем шеснаестог века, једно је од најконтроверзнијих догађаја у касној средњовековној историји. 

Постоји веома мало писаних трагова и материјалних извора из тог периода, што додатно отежава разјашњавање детаља. Иако се овај догађај спомиње у двадесетак дела домаћих и страних аутора, као и у бројним историјским и научним расправама, те информације често доприносе конфузији због своје непрецизности, нелогичности, и међусобног искључивања. 

Према народним предањима и историографији, Ахмет-бег Оћуз је, по налогу Синан-паше, тадашњег турског везира у Београду, оскрнавио и разорио манастир Милешева на Велики петак 1594. године. 

Повод је био устанак Срба у Банату, који се под вођством вршачког епископа Теодора Тиводаревића и уз учешће пећког патријарха Јована Кантула брзо проширио, претећи да захвати и друге крајеве насељене Србима. 

Устаници су носили барјаке са ликом Светог Саве, што их је храбрило и подсећало на славну прошлост. Поред тога, пред гробом Светог Саве у Милешеви, заједно са православнима, клањали су се и муслимани, поштујући га и уздајући се у његову помоћ. Све ово је могло навести Синан-пашу, познатог по својој суровости, да свој бес искали на моштима српског светитеља. 

Међутим, остаје спорно да ли је у томе заиста и успео.

Девет могућих датума у распону од једног века

Недоумице су постојале одувек, а нарочито крајем деветнаестог века када је одлучено да се обележи тристогодишњица овог догађаја. Организатори су тада закључили да не знају тачно место ни годину спаљивања. Раније прихваћено мишљење да су Турци упали у Милешеву на Велики петак, 10. марта 1594. године, пало је на испиту јер је те године Велики петак падао 29. марта. 

Ова расправа о датуму отворила је многа питања. Бројни аутори су покушавали да докажу да се догађај десио наредне, 1595. године. Међу њима су били епископ Трњавић, Мавро Орбини, Паво Ритер, Иван Томко Павковић, патријарх српски Пајсије и многи други. 

Међутим, историчар Димитрије Мита Руварац је аргументовано демантовао те тврдње, указујући да је разлика у датумима турског упада и Васкрса 1595. године још већа, те да је те године Синан-паша већ био свргнут са позиције везира.

 Дакле, или отпада 1595. година или сам паша, а највероватније обоје, јер су свуда нераскидиво повезани. Упркос свему, полемика о години спаљивања моштију Светог Саве на Врачару траје и даље, а зависно од извора, и данас се спомињу обе године - 1594. и 1595. Али то нису једине године које се наводе. 

Истраживачи су, проверавајући историјске изворе (углавном манастирске летописе и забелешке монаха), утврдили још девет могућих датума у распону од читавог једног века. Почев од 1586. године, закључно са 1697. године. 

Парадоксално, док један извор тврди да је прошло већ пола века од спаљивања моштију, други документ из приближно истог периода бележи да верници и даље прилазе нетрулежном телу Светог Саве у Милешеви, где му се клањају и моле за здравље. 

Мошти Светог Саве нису спаљене?

Прота Стеван Димитријевић, истакнути теолошки ауторитет и професор историје на Богословском факултету у Београду (предавао је четворици будућих српских патријарха), тврди да је током читавог седамнаестог века било више покушаја спаљивања моштију Светог Саве. 

Ако су протини наводи, објављени у "Споменику Српске краљевске академије" из 1922. године, тачни, произлази да мошти Светог Саве нису уништене у потпуности, чак ни у њиховом највећем делу, а можда, заправо, ломаче није ни било. 

Почетком тридесетих година прошлог века, у Пожаревцу је изашао занимљив есеј Мирка Драговића, у којем аутор тврди (што стоји и у наслову књижице) да Свети Сава није спаљен. 

Драговић поставља низ логичких питања на која до данас нико није понудио задовољавајуће одговоре. 

Између осталог, пита се да ли је могуће да Срби, усред Османске окупације, своју највећу реликвију држе без икакве заштите, практично допуштајући Турцима да их изненаде и отму мошти. 

Такође, аутор се чуди како тај догађај није забележен ни у једном манастирском спису, док истовремено постоји белешка о сасвим другом догађају из тих година. 

Постоји исцрпан запис да је 1624. године помахнитала Косаница поплавила манастирски комплекс и нанела велику штету. Калуђери су успели да на време склоне све реликвије, иконе, књиге, крст и плаштеницу. Дакле, изненадна поплава их није затекла неспремне, док одред свирепе турске војске, који се примицао данима или чак недељама унапред, јесте! 

Још је чудније да не постоји ниједан запис који би сведочио о проласку турске чете с моштима светитеља, што свакако не би пропустио да забележи ико иоле писмен, нарочито када знамо да постоје записи о знатно мање важним догађајима. 

Нелогичности о спаљивању моштију Светог Саве

Ово су само нека од многих питања која остају без одговора. 

Прича о спаљивању моштију Светог Саве садржи многе сумњиве детаље. 

На пример, тврди се да су Турци одбацили ћивот светитеља, који је чувао нетрулежно тело, да би направили нови, јер га другачије не би могли донети до Београда. 

Међутим, ћивот је пронађен и постоји и данас. Све што је преостало од светитеља - његова рука, жезло, ћивот - пронађено је јужно од Милешеве, ка Црној Гори, а ништа према Београду. 

Драговић поставља питање зашто разјарени Турци нису уништили мошти одмах на лицу места, или их касапили успут, у сваком месту са већим бројем Срба, што би био језив призор дубоко урезан у колективну свест. 

Међутим, Турци, као и наши историчари, желе да се спаљивање обави у Београду како би се застрашили српски устаници у Банату. Међутим, питање је да ли би то заиста имало ефекта. 

Ако посматрате са леве обале Дунава шта се дешава у Београду, неће вам бити јасно да ли горе аутомобилске гуме, пласт сена или мошти светитеља - све изгледа исто јер се ионако ништа не може јасно видети. 

Занимљиво је и да врх Пећке патријаршије није предузео ништа да спаси реликвију током њеног пута ка Београду, који је трајао више од месец и по дана. 

Турци су иначе били спремни на преговарају, као што је случај са моштима Свете Петке на Калемегдану или евангелисте Луке у Смедереву, које су уновчили уместо да их униште. У случају Светог Саве, то се није догодило. 

Под чијим именом су скривене мошти Светог Саве?

Драговић је уверен да мошти никада нису спаљене, већ да је мит о ломачи створен од стране Срба како би се реликвије сачувале. Сматра да су мошти скриване у манастиру Довоља, Морачи, Кучима, и напослетку у манастиру Ждребаоник, где се и данас налазе под именом Светог Арсенија Сремца. 

Ово потврђује и забелешка из Пећке патријаршије из 1737. године, која описује стравичан турски помор у којем су оштећене или уништене мошти многих светитеља, а тело Светог Арсенија претворено у прах. 

Ипак, његове мошти се и даље налазе у целости у Ждребаонику, испод иконе са ликом Светог Саве, с изузетком једне руке, можда баш оне која је једина преостала од Светог Саве. 

Баш као и Свети владика Николај Велимировић, који је веровао да је Турцима подметнут леш уснулог монаха, тако и Драговић верује да су мошти благовремено склоњене, прво чуване у кућама локалних муслимана, а затим скриване у разним пећинама током векова.

Повод за настанак књиге "Осиње гнездо"

 Упркос бројним нејасноћама, историјским расправама и недоумицама, повод за настанак књиге "Осиње гнездо" аутора Владе Арсића, била су два догађаја из блиске прошлости. 

Први се догодио у јесен 1999. године, када је започета изградња манастира Куманица на десној обали Лима, између црногорске границе и Гостуна, два столећа након што се урушио. 

Четворица радника, уз божју помоћ и, неко би рекао, чудо, успели су да заврше прелепи храм за само два месеца. Чекало се само да стигне копија „кључа“ из Завода за заштиту споменика Краљева, завршни камен који се утискује у свод храма. 

Тумарањем по градилишту, бивши директор Народног музеја у Пријепољу, доктор Славољуб Пушица, пронашао је оригинални средњовековни кључ у оближњем шипражју. 

Овај проналазак био је право чудо, јер су двадесет година раније овде обављени обимни археолошки радови, али тада кључ није пронађен. 

Подстакнут овим проналаском, доктор Пушица је молио да се локалитет поново отвори и истраживања ваљано заврше, што је у првом тренутку деловало неразумно. 

Међутим, средства су убрзо обезбеђена и истраживања су настављена. Пре него што су радови почели, Пушица је проверавао да ли је током претходних ископавања истражен и сам олтар. Одговор је био одречан, јер се сматрало да у олтару нема шта да се тражи. 

Међутим, први ударац крампа у ђаконикону открио је мали камени саркофаг у зиду. С обзиром на то да су се раније на овом месту проналазили ћупови са сребрним и златним новцем, директор је зауставио радове и обавестио Завод за заштиту споменика у Краљеву, Синод СПЦ-а и професоре с Филозофског факултета у Београду. 

Те вечери, у Куманицу су стигли српски владике и стручњаци из Завода. Саркофаг је отворен и у њему су пронађене мошти непознатог светитеља, које су пребачене у манастир Милешева док се чекао долазак универзитетских професора. 

Брзо је закључено да су то вероватно мошти црквеног великодостојника, али нису могли да идентификују о коме је реч. Како би проверили да ли је у питању неко из лозе Немањића, тражили су благослов Цркве да се изврши ДНК анализа и упоредни тест узорка са моштима Свете Анастасије из манастира Студеница. 

Дозволу нису добили уз образложење да би то значило скрнављење моштију. Чудно је да Цркви није сметало када је вршена ДНК анализа моштију Светог Деспота Лазаревића. 

Мошти су враћене у Куманицу под именом Светог Григорија Куманичког. Доктор Пушица је био затечен. Знао је да су мошти светогорског светитеља Григорија Ћутљивог једно време биле у Куманици, али и да су уништене приликом урушавања храма, а преостали делови завршили су у манастиру Драговић у Далмацији. 

О свему је обавестио тадашњег владику милешевског Филарета, који то није прихватао. Штавише, епископ је предложио да се такве тврдње одмах провере. 

Пред директором је позвао игумана у Драговићу и на питање да ли су мошти икада биле у манастиру, добио је одговор: "Не само да су биле, већ су и сада овде." 

Патријарх Павле није желео да се зна да пронађене мошти могу бити Савине

Занимљив је став патријарха Павла у вези са откривеним саркофагом. 

Иако није одбацио могућност да се у њему крију мошти Светог Саве, српског просветитеља, веровао је да би то била велика радост за српски народ и Цркву, али је апеловао да се о томе не прича. 

Умолио је да се сачека повољнији тренутак, чак и ако то буде за читаво столеће. 

Размишљања покојног патријарха Павла о могућности да мошти Светог Саве буду угрожене и данас, можда више него за време турске владавине, остављају нас у стању збуњености. 

Мошти су враћене у Куманицу под именом Светог Григорија Куманичког, где су и данас изложене. По сведочењу верних, чудотворна исцељења која се дешавају у овом манастиру надмашују чак и она забележена пред моштима Светог Василија у Острогу. 

Натпис са слепочнице

На Цетињу, током разговора са Душаном Биговићем, синовцем Радована Биговића и професором на Цетињској богословији, аутор романа "Осиње гнездо", Влада Арсић, сазнао је за низ нелогичности у познатој причи о спаљивању моштију на Врачару. 

Биговић га је упитао да ли зна шта се догодило претходне јесени у Ждребаонику. Када је Арсић одговорио да не зна, Душан му је испричао готово чудесан догађај којем је и сам присуствовао. 

Наиме, 9. новембра 2013. године, уочи славе Светог Арсенија Сремца, током пресвлачења моштију светитеља уз присуство највиших црквених великодостојника, све је било у реду док није откривена глава. 

На челу, изнад десне слепоочнице, уочен је белег на коме је писало: "Свети Сава, архиепископ Српски." 

У неверици, митрополит црногорско-приморски Амфилохије Радовић је тражио лупу да би проверио натпис. Потврђено је да пише управо то. 

Поставља се питање зашто би ико на такав начин обележавао било чије мошти. 

Постоје два могућа разлога. Први је заваравање трагова: изношењем више истина готово је немогуће утврдити праву. 

Други разлог је вероватнији: неко се можда уплашио да ће тајна о моштима Светог Саве нестати са чуварима, па је урезивање натписа начин да се идентитет моштију сачува за будућност. 

Зашто Српска православна црква крије истину?

Влада Арсић сматра да ово питање заслужује даља истраживања и промишљања. 

Књига "Осиње гнездо" отвара више питања него што пружа одговора, али уз напредак науке и медицине, посебно ДНК анализе, данас би многе ствари могле бити потврђене или оповргнуте. 

Црква, међутим, показује опрез. Култ Светог Саве траје столећима, а свака промена у причи о страдању моштију може изазвати сумњу у друге верске догме. 

Патријарх Павле је веровао да живимо у временима у којима није угрожена само српска Црква, већ и српски народ и мошти светитеља. 

Након што је задобио озбиљне опекотине у патријаршијском купатилу, патријарх Павле је завршио на Војно-медицинској академији, где је умро 15. новембра 2009. године. 

Верујемо да сада зна одговоре на све што га је за живота тиштило, док ми још мало морамо да сачекамо.