Да ли знате коју реч у српском језику "не желе" ни мушкарци ни жене, а сви је осећамо?
Именица која збуњује говорнике: када је мушког, а када женског рода? И да ли чувени стих у песми означава граматичку грешку или стилску слободу?
Мало која реч у српском језику изазива толико недоумица као именица бол.
Она је двородна, и мушког и женског је рода, а разлика у роду носи и разлику у значењу.
Према "Речнику српскога језика Матице српске" (2011), када кажемо тај бол, говоримо о телесном, физичком осећају изазваном повредом или болешћу. Када, пак, изговоримо та бол, мислимо на оно што се не види ни на рендгену ни под микроскопом. Дакле, на тугу, жалост, патњу.
Језик, међутим, не живи само у приручницима.
Док је ова подела у нормативним оквирима чиста, у свакодневном говору, а нарочито у уметности, границе се бришу.
Најпознатији пример је из песме Екатарине Велике "Ти си сав мој бол".
Стих чувене песме користи мушки род, а реч је емоцији, не телесном осећању.
Ако бисмо следили правило до краја, требало би рећи "сва моја бол".
Ипак, мушки облик у песми делује као свесна одлука: даје стиху тежину, универзалност, као да бол није само емотивна, већ потпуна, целокупна, готово физичка.
Тако стих ЕКВ-а не треба тумачити као граматички пропуст, већ као пример како уметност шири простор језика.
У том споју правила и слободе крије се лепота српског језика: он има јасне оквире, али допушта својим говорницима да их понекад превазиђу; посебно када желе да изразе оно што је, попут бола, тешко обухватити једном речју.
