ДРУГО ВЕЧЕ БЕОГРАДСКОГ ЏЕЗ ФЕСТИВАЛА: Од џеза са израелских пустиња, до екстазе у племенској светковини

Друге вечери 34. Београдског џез фестивала публика је осетила две различите енергије, а њена реакција била је иста – изражена дугим аплаузом који показује да су се добро забавили.

С једне стране разиграни и енергични квинтет израелског контрабасисте Омера Авитала који тера на
плес, а с друге меланхолична и класичарска атмосфера на концерту шпанског пијанисте Марка Мескиде.

Авиталов састав кренуо је без "упознавања" – одмах су сервирали упечатљиву фанки композицију "Шабази" са баперским солажама двојице саксофониста, Александера Левина и Асафа Јурија. Да већ на старту купе публику и зараде први снажан аплауз којих је током концерта било неколико.

После три композиције које спремају за нови албум, они су прешли на нумере са остварења "Кантар", како су симболично назвали и сам квинтет.

Један од упечатљивијих момената био је када је Авитал остао сам на сцени и соло деоницом на басу показао да је током школовања изучавао традиционалну музику Блиског истока. Створио је атмосферу која оживљава пустиње и мистику Израела.

Публика је пре њих слушала интимни дијалог Мескиде и његовог клавира, а програм је био из једног дела без пауза.

У почетку је претежно водио рачуна о атмосфери, да би лагано и постепено изградио простор да пред крај наступа поентира емотивном и топлом нумером. Она као да је најавила веселије импровизације које је пијаниста оставио за два биса.

Окупљени су га вишеминутним аплаузом и трећи пут вратили на сцену, али је тада Мескида морао да се
учтиво поклони и заврши концерт.

Концерти су се потом преселили у салу Американа ДОБ-а. Публика је прво слушала трио мађарског цимбалисте Миклоша Лукача, а за крај другог дана Београдског џез фестивала права посластица за љубитеље авангардног приступа џезу - наступ култног састава "The Нецкс".

Више од сат времена поливања и грмљавине аустралијског трија - и то у цугу. Свирка која није за свачије ухо, али је зато истренираних ушију спремних за другачије било доста - пуна Американа. Акценат је код "The Нецкса" на стварању атмосфере, а мелодија је у другом плану.

Пијаниста Крис Абрахамс, контрабасиста Лојд Свонтон и бубњар Тони Бак су направили атмосферу која највише личи на племенску светковину кроз коју се постепено стиже до екстазе. Репетитивна, нервозна и енергична свирка која удара право на стање свести слушалаца. На стање које мора да се изгради, а један од начина за то био је плес какав су људи изводили у племенима поред ватре. То је подражавала и једна девојка у публици која затворених очију није престајала да игра, клатећи се и машући рукама као да прати струјање неког имагинарног ветра.

Тек на моменте, Абрахамс је на клавиру сервирао кратке, једноставне, сетне и меланхоличне мелодије које је дуго тражио ритмичким свирањем на инструменту. Уводничар у те деонице био је басиста Свонтон који је нежније, али и још енергичније него пре док их је нервозно окидао, прелазио по жицама баса остављајући тонску подлогу за Абрахамсов краткотрајни "рефрен". А потом - одмах јуриш у непознато, у напету атмосферу неизвесности и ишчекивања. За то време, Бак није престајао са поливањем на бубњу и перкусијама - чинеле су звецкале, чула су се звона, а добош је нападао мало отвореним шакама, а мало метлицама.

До краја Београдског џез фестивала који траје до понедељка публика ће, између осталог, имати прилике да чује "Биг бенд РТС-а" са америчким трубачем Бобијем Шуом, јужнокорејску певачицу Јун Сун На, кубанског пијанисту Чуча Валдеса, скандинавски гаражни трио "The Thing", певача из САД Курта Елинга и италијанског ветерана на труби Енрика Раву.