ИГОР ТОХОЉ: Трудим се да прикажемо пар екселанс ауторске филмове, који имају свој одјек и у кинестетичком смислу

Погубни утицаји људског деловања на животну средину и планету Земљу уопште, помало неочекивано су доспели и у глобални политички фокус на изборима за Европски парламент, где су странке Зелених постигле одличне резултате у неколико земаља. Имајући то у виду, те чињеницу да се на домаћем тлу ове теме још увек третирају са недовољно пажње и еколошке свести, програм Ецо Dox на Фестивалу европског филма Палић је релевантнији него икад, од свог покретања 2008. године.

Овогодишња селекција Ецо Dox приказује се од 21. до 26. јула у Филмском клубу (ИИ улаз, приземље Отвореног универзитета Суботица) од 17.30 часова, и садржи шест остварења по избору селектора Игора Тохоља, почев од аустријског “Зелена лаж” који отвара поменути програм.  Ецо Dox obuhvata и немачки документарац “Небо, земља и човек” , италијански “Сојализам”, холандски “Херој оваца”, те “Спелеонаут – Под каменим небом” српске редитељке Соње Ђекић. Селекцију ће затворити филм “Добродошли у Содому”.

Са селектором Игором Тохољем разговарали смо о самој селекцији, али и о горућим еколошким темама у свету и код нас, у Србији. 

Поред уобичајених критеријума квалитета и доступности филмова, чиме сте се руководили у избору остварења за селекцију Ецо Dox?

Пошто је та селекција стара 12 година, она је постала и помало ауторефлексивна. На отварању те селекције смо имали филм Зелена лаж аутора Вернера Бутеа, чији смо филм овде приказивали пре 10 година. Овај филм на нашем програму по први пут преиспитује неке аксиоме екологије. Један од тих постулата је да ћемо допринети одрживости еко система ако конзумирамо еколошки оправдане производе. Он заправо преиспитује ту целу ствар и доказује да иза кампање за неке од еколошки оправданих производа такође стоје мултинационалне компаније. Које на тај начин опет зарађују, али кроз пропаганду екологије. То је врло занимљив приступ.

Трудим се и да сваке године, поред тих доминантних тема, имамо и један домаћи филм. Овог пута је то филм Соње Ђекић „Спелеонаут - под каменим небом“ , заиста личан и интроспективан документарац који прати дневник њеног протагонисте, који је одлучио да постави рекорд у времену проведеним под земљом. Али он такође реинкарнира и повезаност са природом, па је на тај начин заиста о животној средини.

У свету је тренутно хиперпродукција документараца генерално, па самим тим и ових који се баве животном средином. Они све више налазе своје место чак и на фестивалима А категорије играног филма. Сада је већи избор чак и у тако малој селекцији од неколико филмова. Ви можете да покријете скоро све теме које су везане за животну околину.

Селекција Ецо Dox постоји од 2008. године. Колико се од тог почетка мењао корпус обрађених тема у еко документарцима, на глобалном нивоу? Да ли се ради о мање-више истој проблематици или надолазе неке нове теме и перспективе?

Приметио сам да је сада у оптицају било мање филмова који се баве глобалним загревањем. Но после ових најновијих поплава, претпостављам да ће се поново снимати филмови са том тематиком. Има доста филмова који се баве производњом хране, што је такође горућа тема. Али ја ипак преферирам оне у којима се посредно говори о неким проблемима, да то нису увек директно ангажовани филмови. Мени су чак занимљивији неки документарни есеји, какав је својевремено био филм Петера Метлера „The Енд оф тиме“. У том смислу, трудим се да то буду пар екселанс ауторски филмови који имају свој одјек и у кинестетичком смислу, а да су тек потом и тематски повезани са овим програмом.

По природи ствари еколошке теме су ангажоване. Где је, у документаристичком изразу, та граница између памфлетског приступа и артизма? Може ли директно ангажовани филм да буде уметнички или се те две категорије међусобно искључују?

Може да буде памфлетски ако аутор свој став не доказује директним новинарским ангажманом, већ има неку врсту иронијске дистанце, ако има другачији приступ. Ми смо, рецимо, имали неколико тако направљених филмова – на пример “The Yes Мен Fix the World”, где ви гледате смишљену провокацију на филму, а ла Мајкл Мур. Али је то врло духовито уобличено. Наравно, ту увек постоји опасност да се склизне у нешто што је телевизијска продукција. Није увек лако одредити ту дистинкцију.

Мени је драго што, иако та публика није увек многобројна, постоји један број људи који долази на те програме из године у годину. Ми се већ и знамо, па у том смислу мислим да он има неког одјека и значаја, самим тим што се одвија у окружењу еко система (Палићког језера, оп.а) који је последњих година у санацији. 

Који је вама лично најдражи филм у овогодишњој селекцији?

Што се тиче кинестетичког квалитета, филм Каролине Ројкер„Небо, земља и човек“ је заиста упечатљив. То је више антрополошки документарац него еколошки, зато што преиспутује начин живота људи у мароканској пустињи у 21. веку, који је потпуно апартан. Они тек сада долазе у додир са новим технологијама. „Добродошли у Содом“ је можда мало репетитиван, али заиста је шокантно видети такав свет, који изгледа као да је пренет из неког антиутопијског филма, попут Побеснелог Макса. Видите брда тог електронског отпада који је неко донео тамо, у Гану. Људи на 50 степени пребирају по том отпаду.

Та два филма су највише по мом укусу. Не кажем да највише одговарају селекцији по свом ангажману, који није директан, али баш у томе је њихова лепота. Филм Каролине Ројкер у ствари слави и промовише начин живота који више не постоји. Где људи живе крајње једноставно и не треба им много да би били спокојни. Њихов посао увелико зависи од промена у природи, на коју су директно упућени. Док се  ми, становници урбаних насеобина, изненађујемо сваки пут кад нас природа нешто опомене. Као да нисмо некада живели у складу са њом.

Како се домаћа документаристика односи према еко темама?

Ми смо имали неколико домаћих документараца. Тренутно је у продукцији јако занимљив филм Небојше Војновића на тему Винчанске депоније. Дуго се већ снима и претпостављам да ће бити врло студиозан и комплексан. Али иначе их нема много, поготово дугометражних документараца. Ми смо приказивали неке краће и средњеметражне филмове, имали смо и једно запажено остварење о покушају да се на реци Рзав направи брана и хидроцентрала. Нема много таквих филмова, али ја покушавам да их вратим. Размишљао сам и о идеји да се можда направи округли сто, на коме бисмо се бавили селекцијом филмова из те године. Да не буду само дебате о питању Палићког језера.

Колико еко филм има моћ да заиста направи неку конкретну промену? Има ли таквих примера на светском нивоу?

Свакако, рецимо покрет везан за филм „Yes Ман...“. Ти филмови су нешто променили. Вернер Буте је, рецимо, у филм „Зелена лаж“ инкорпорирао интервјуе с менаџерима великих мултинационалних компанија  - Унилевера, Икее, Кока-Коле, који отворено говоре неистине. Ви видите неког генералног менаџера који даје изјаву, и онда у следећој секвенци видимо да то није тако. Ако ти филмови заврше „само“ на фестивалима, онда опет долазимо до питања да ли је телевизија тај медиј који највише може да допре до људи. Ја мислим да је ова стручна и заинтересована публика на фестивалима нека прва степеница, а да би било свакако добро, што се ми трудимо иначе, да допремо и до ширег аудиторијума. У У Европи су примери конкретног утицаја еко филмова свакако учесталији него код нас.

На недавним зборима за Европски парламент, тзв. Зелене странке су постигле изванредан резултат, нарочито у Немачкој. Како очекујете да ће се ова политичка промена одразити на третман еколошких тема у пракси?

Мислим да, у развијеним земљама парламентарне демократије каква је Немачка, политичка већина може да допринесе бољитку јер је то непобитна ствар. Што се тиче свести народа, рецимо на примеру Србије, мислим да се овде полако развија свест о значају рециклаже, захваљујући страним трговинским ланцима које већ имају сортиране контејнере за рециклажу пластике и друге амбалаже.  Људи полако схватају да није ОК да бацају пластику где и сав други отпад. То је на неком основном конзумеристичком нивоу.

Мало глобалније гледано, ми још нисмо довољно богата средина да можемо да размишљамо о важности загађивања посредством енергената. Далеко смо од тога да људи почну да користе, рецимо, електрична превозна средства, што је на Западу већ стандард. Неке велике компаније планирају да, за десетак година, престану са производњом возила на фосилна горива. Са друге стране, велики број наших становника руралних средина и мањих градова се још увек греје на угаљ и дрва.

Сведоци смо и скандала са Фолксвагеном, који је у Америци морао да плати одштету од 17-18 милијарди долара само зато што су њихови мотори били другачије декларисани него што је требало да буду. Тај минимум вишка загађивања неко кажњава кроз финансијске пенале. Нико се због тога није бунио, они су признали своју грешку. Ми смо још далеко од свега тога.

Овде, ипак, постоји свест о коришћењу алтернативних извора енергије. Све више је у употребни соларна и геотермална енергија. То је ствар која се чак и овде подржава, тако да мислим да смо се мало померили у том сегменту.