"Пао је четрнаести километар, ал' никад неће Кадињача" Тајна речи урезаних на спомен-обележју надомак Ужица

Сутра ће на Спомен-комплексу Кадињача бити обележена 84. годишњица Битке на Кадињачи, једне од најсимболичнијих и најпотреснијих епизода Народноослободилачке борбе. 

Државну церемонију традиционално организују Одбор за неговање традиција ослободилачких ратова Србије, Град Ужице и Народни музеј Ужице, а у 11 часова биће положени венци, одржана обраћања званичника и уметнички програм на месту где је 29. новембра 1941. године страдао читав Раднички батаљон. 

Битка која је запечатила крај Ужичке републике 

Битка на Кадињачи одиграла се у склопу Прве непријатељске офанзиве, 29. новембра 1941. године, на превоју Кадињача, 14 километара северозападно од Ужица. 

У њој су се немачке окупационе трупе сукобиле са Радничким батаљоном Ужичког НОП одреда и јединицама Посавског, Шестог и Другог шумадијског одреда. 

Раднички батаљон, састављен од три чете – Пекарске, Кројачко-обућарске и Ткачке – бројао је око 270 бораца. 

Њихов задатак био је један од најтежих у дотадашњем току рата: да зауставе напредовање немачке колоне и штите одступницу Врховном штабу, рањеницима и становништву који су се повлачили из Ужица ка Златибору и Санџаку. 

Иако је Врховни штаб веровао да је реч о пешадијској дивизији, пред браниоце Кадињаче је стигла оклопна јединица 342. дивизије. 

Против тенкова и тешко наоружаних Немаца стављене су лако наоружане радничке чете, али оне су отпор пружиле до последњег човека. 

У борби вођеној од јутра до поподнева погинули су готово сви припадници Радничког батаљона, укључујући команданта Андрију Ђуровића, Душана Јерковића, политичког комесара Бору Марковића и бројне борце. 

Посебно се истакао командант топа Радивоје Јовановић Брадоња, који је правилним избором положаја партизанског топа готово до последњег тренутка успевао да зауставља непријатеља. 

Истог дана, након пада Кадињаче, немачке јединице ушле су у Ужице и тиме означиле крај Ужичке републике. 

Ужичка република – 67 дана слободе 

Ужичка република била је прва слободна територија у поробљеној Европи током Другог светског рата. 

Постојала је од 24. септембра до 29. новембра 1941, на простору западне Србије и Шумадије. 

Центар ослобођене територије било је Ужице, где су били смештени Врховни штаб, Централни комитет КПЈ, партизанска фабрика оружја и редакција листа "Борба". 

То је био јединствен период у ком је, усред окупације, организован комплетан друштвени, политички и културни живот. 

Песник Славко Вукосављевић, који је тада имао мање од 15 година и био курир партизанске јединице, касније је записао: 

- Ако бих морао да укратко кажем шта је била Ужичка република, рекао бих да је у оној атмосфери слома, пораза, мрака, окупације, тираније и смрти, слободно Ужице било стање и манифестација заноса, храбрости, достојанства и наде.

Зашто је битка на Кадињачи постала симбол? 

Одбрана Кадињаче постала је синоним за жртву, оданост и херојство радничких бораца који су свесно остали да погину како би омогућили спас хиљадама људи. 

Немци су имали минималне губитке, свега два војника, али су бранитељи Кадињаче својом жртвом обезбедили повлачење Врховног штаба и рањеника. 

Борба неколико стотина партизана против око 3.000 немачких војника забележена је као један од највећих подвига Народноослободилачке борбе у Србији. 

Раднички батаљон је за тај чин одликован Орденом заслуга за народ 1. реда. 

"Пао је четрнаести километар, ал' никад неће Кадињача" 

На монументалном спомен-обележју на Кадињачи уклесани су стихови песника Славка Вукосављевића, који је после рата подвиг  преточио у поему "Кадињача" (1950): 

"Рођена земљо, јесли ли знала – 

ту је погин’о батаљон цео; 

црвена крв је процветала 

кроз снежни покров, хладан и бео. 

Ноћу је и то завеј'о ветар. 

Ипак, на југу војска корача: 

Пао је четрнаести километар, ал' никад неће – Кадињача!"

Четрнаести километар означава последњу линију одбране Ужица. Био је то тачан путни маркер на ком је батаљон положио животе. 

Кадињача, међутим, "никад неће пасти", јер је постала симбол који надживљава време, епохе и режиме. 

У колективном памћењу остала је синоним за отпор, пркос и жртву. 

Спомен-комплекс Кадињача - чување сећања 

Спомен-комплекс Кадињача је меморијални природни споменик, проглашен 1979. године културним добром од изузетног значаја за Републику Србију. 

Прва костурница подигнута је 1952, а коначан изглед комплекс је добио 1979. године, према пројекту вајара Миодрага Живковића и архитекте Александра Ђокића. 

Свечано га је отворио Јосип Броз Тито. 

Комплекс се састоји из три целине: Амфитеатар Ужичке републике, Алеја Радничког батаљона, Висораван слободе. 

Посебну целину чини Спомен-дом са више од 300 аутентичних предмета – документима, оружјем и личним стварима бораца. 

Наспрам споменика налази се Партизанов дрворед са 88 стабала засађених 1984. године у част Тита. 

Ко је аутор чувених стихова са Кадињаче?

Славко Вукосављевић (1927–2004), ужички песник, новинар и преводилац, аутор је неколико значајних збирки: "Текстови", "Шта кажеш, Марија", "Моја једина младост", "Патриотске песме" и "Рођендан". 

Међутим, најпознатији је управо по поеми "Кадињача", која је до 1985. имала чак шест издања. 

Као дечак, био је курир при партизанској јединици. О животу у Ужичкој републици говорио је давне 1961. године.

Говорећи о томе како би окарактерисао Ужичку републику, рекао је: 

- Врло добро разумем ваше питање и одлично знам шта хоћу да одговорим, али ја не знам како бих то укратко казао. То је био читав један живот, читав један свет. У врло мало времена догађало се врло много. За неколико месеци ми смо доживели слом старе Југославије… затим страву окупације… а одмах затим доживели смо не само симболични почетак већ и прве стварне дане револуције… 

Додао је да је немогуће разумети одговоре без разумевања епских размера тог времена, па је закључио: 

- Ако бих морао да укратко кажем шта је била Ужичка република… слободно Ужице било је стање и манифестација заноса, храбрости, достојанства и наде. 

Када је објашњавао како је настао назив Ужичка република, описао је атмосферу у којој су улице биле пуне људи из свих крајева, док се у шали говорило да је Ужице "постало престоница". Тек касније је сазнао да је израз потекао из београдске издајничке штампе, али га је народ прихватио са поносом. 

На сећања о најрадоснијем тренутку, издвојио је слику игранке у Соколском дому: 

- Музика је свирала 'Широка страна' и 'Набрусимо косе', и те песме носиле су целу дворану… а нико није заборављао да је огромна немачка сила на свега осамдесет километара…

Најтужнији тренутак везује се за пад Ужица: 

- Хапшење и стрељање великог броја младих људи… узора и симбола… кроз које је један дечак замишљао свој будући живот.

Славко се посебно сећао експлозије муниције у партизанској фабрици оружја: 

- Експлозије су трајале читав дан… избацивале су тела чак на кровове кућа… 

За њега је најснажнија тема Ужичке републике била Кадињача. Најрадије је говорио о нечему што је, како каже, "најчудније и најмање познато јавности", о заробљеним немачким војницима који су се слободно кретали по граду: 

- Немачки војници ишли су од куће до куће, клањали се и цепали домаћицама дрва… за нешто хране. У време највеће немачке обести и моћи. 

Забавни живот тог времена описивао је као неочекивано богат: 

- Скоро свако вече биле су приредбе и игранке… оркестар је свирао 'Буди се исток и запад' или танго 'Ноћас ћу драга теби шаптати нежне речи … Испред Соколског дома љубили су се парови, а ми дечаци смо гледали и ратнике и љубавнике. 

На тадашње питање да ли ће још писати о Ужицу, одговорио је: 

- Сасвим сигурно, јер то значи писати о љубави, животу и смрти…