"У стану почасно место су имали клавир и књиге" Сведочанство о Исидори Секулић из пера познатог Србина
"Она није живела у граду, већ у манастиру", пише аутор ових редова.
Српски историчар уметности, ликовни критичар, књижевник, историчар књижевности и културни радник, Милан Кашанин описао је сусрет са Исидором Секулић у својим "Сусретима и писмима".
Прва велика жена српске књижевности, први председник Удружења књижевника Србије и прва жена члан Српске академије наука и уметности, кроз Кашанинове речи претворена је у биће од крви и меса у редовима овог дела, а простор у ком је радила и живела за читаоце је трајно оживљен и сачуван.
"Не значи да нисам волела живот..." Српски писци који су дигли руку на себе - опроштајне поруке откривају мотиве трагичних крајева
Прва Српкиња која је писала лезбијске приче настрадала у двобоју због љубави: И отргох се, како сам те волела!
Тајанствена веза Саве Шумановића и Растка Петровића: 18 писама као сведочанство - Волео сам вас и то вам је доста...
У наставку текста су Кашанинови описи и доживљај једне од највећих жена које је српска књижевност имала.
Исидора Секулић је била и госпођа, не само књижевник
У говору, понашању, одевању, животу Исидорином било је нечег монашког. Она није живела у граду, већ у манастиру, и није читала и писала у кабинету, већ у ћелији. Виђао сам је расположену, али не и радосну, - из њених очију није никада нестајала црта замора, ни с њеног осмеха силазила сенка резигнације. Њеном мирном изразу лица, леденим уснама и хладном погледу противучео је, с времена на време, само њен провокативни глас, који је умео бити тако женствен да се чинило да није њен.
Насупрот толиким нашим писцима који нису држали много до тога где живе, Исидора Секулић је увек имала простран и удобан стан. Она је бирала улицу и кућу у којој ће становати исто онако као и људе и жене с којима ће се дружити. Тражећи висину у мислима и отворености у говору, није марила у дневном животу за подруме и буџаке. Кад је напустила центар града, где је провела годину између два светска рата, преселила се на Топчидерско брдо, у засебну вилу с баштом. Исидора Секулић је била и госпођа, не само књижевник.
У стану Исидорином, који није смео бити мањи од три собе, почасно место су заузимали клавир и књиге. Одаје за ручање и спавање као да није било, кухиња као да није постојала, - чинило се да онај који ту пребива једино што ради у животу, то је да чита и пише. Проводећи дане сама, у ћутању, у мислима, у тишини, Исидора Секулић је личила на богату жену која је изгубила имање и породицу и, умна и несрећна, није могла да буде друго него писац.
Тихо је говорила, полако ишла, невесело се осмехивала
Када сам је први пут срео, становала је у Таковској улици, у кући на чијој је таблици на зиду био исписан број 3. Догодило се до децембра 1918, за мог првог доласка у Београд после рата, из тек ослобођеног Новог Сада, у коме сам. нашао се као секретар Пресбироа привремене Народне управе и сауредник Српског листа. Дотада, ја сам знао Исидору Секулић само по књигама, по њеним "Сапутицима" и "Писмима из Норвешке", и по једној њеној фотографији, коју је дао умножити књижар СБ Цвијановић. Код тадање омладине мало који писац изазивао је толико интересовање као она. Срећан због случаја да је познам, пењао сам се уз степенице њеног стана с радозналошћу и узбуђењем.
Било је вече кад је мој пријатељ који ме је к њој водио застао на прагу и закуцао. Врата је отворила још млада жена, која је личила на енглеском професорку ликом и оделом. Танка, бледа, бојажљива, зачешљане косе над високим челом и крупних очију, тихо је говорила, полако ишла, невесело се осмехивала. Исидора! То не може бити нико други него она. Тако сам је и замишљао.
Нисмо је затекли саму. Код ње је био у посети један наш песник, који је устао кад смо ушли. Маркантне главе, проседе косе и црних очију, имао је на себи униформу санитетског мајора. Домаћица нам га је представила. У очекивању да упознам једног писца, упознао сам два.
Напољу је падала киша, у соби је било хладно. Разговор се водио о тек завршеним ратовима, о судбини познаника и чувених имена, да убрзо пређе на нове писце, који су се јављали пред рат и током рата. С времена на време, с великом вољом бих заћутао, слушајући шта Исидора Секулић и њен гост у униформи говоре о енглеским писцима, о којима ја нисам ништа знао. И не једном сам признао себи да се пријатно осећам што сам у друштву и што говорим на равној нози са таква два писца.
Требало се већ и растајати, а напољу је још увек падала киша. Исидора је песнику, који је далеко становао, предлагала је да остане код ње у гостима и ставља му на располагање једну собу. Он јој се захвалио на сусретљивости, мој пријатељ и ја смо се захвалили на пријему. Растали смо се у тако ведром, у тако безбрижном расположењу, с таквим осмехом на уснама и таквим сјајем у очима као да ће нам у животу увек бити једнако добро и као да ћемо се сутра састати опет.
Србија Данас/В.Јанковић