Након Косовске битке стала пред султана Бајазита: Остала без породице, уз кнегињу Милицу чувала Србију

Кроз српске средњовековне стихове, монахиња Јефимија оставила је траг који превазилази време у којем је живела. 

У раду је проналазила утеху, а у молитвама изражавала тугу, ону исту која и данас одзвања кроз векове. 

Порекло и младост 

Право име монахиње Јефимије било је Јелена Мрњавчевић. 

Рођена је као кћи угледног властелина цара Душана, кесара Војихне, а пре замонашења била је жена деспота Угљеше Мрњавчевића. 

Била је образована, говорила је грчки језик, дружила се са ученим црквеним људима и била изузетна везиља. 

Њено образовање и таленти потврђени су кроз текстове које је писала и уметничке предмете које је израђивала. 

Чињеница да је за себе поручила Псалтир 1370/71. године сведочи о њеној дубокој побожности и љубави према књизи. 

Живот после Маричке битке 

После погибије мужа у Маричкој бици 1371. године, Јелена се замонашила и постала монахиња Јефимија. 

Преселила се у Србију и живела на двору кнеза Лазара, где је била очевидац Косовске битке, Лазареве смрти и догађаја у време вазалне Србије, која је касније послала војску за битку код Ангоре 1402. године. 

Претпоставља се да је своје последње дане провела у манастиру Љубостиња, где је узела још строже монашке завете и добила име Јевпраксија. 

Блиска сарадница кнегиње Милице 

Јефимија је била блиска сарадница кнегиње Милице (монахиње Јевгеније) и помагала јој у вођењу државних послова у тешком периоду после Косовске битке. 

Сматра се да је утицала и на васпитање Миличине деце, деспота Стефана Лазаревића и Јелене Балшић, који су касније постали изузетно образовани и посвећени књижевном раду. 

Дипломатска мисија код султана Бајазита 

Године 1398., кнегиња Милица и монахиња Јефимија пошле су на двор султана Бајазита И да оправдају деспота Стефана Лазаревића, осумњиченог за вазалну неверу. 

О овом изузетно деликатном подухвату писао је Константин Филозоф у "Житију деспота Стефана Лазаревића", истичући Јефимијину мудрост и храброст: 

- Пође цару Бајазиту сама та благоверна госпођа (Милица); имала је са собом рођаку своју, бившу жену деспота Угљеше, а кћер некога ћесара... Када су биле призване к цару, (Милица) била у ужасу што ће га видети, а (Јефимија) јој рече: 'Одбаци сваки страх, када нас удостојише да га видимо.' Оне тада мудро свршише све своје потребе помоћу Богоматере, у коју положише своју наду.

Ове речи Константина Филозофа представљају највећу похвалу женама у српској средњовековној књижевности. 

Пренос моштију Свете Петке 

Јефимија и кнегиња Милица заслужне су и за пренос моштију Свете Петке у Србију. 

Ову реликвију затражиле су на дар од султана Бајазита, чиме је светитељка заувек постала део српског духовног наслеђа. 

Јефимијина књижевна дела 

Јефимија је прва жена у историји српске књижевности чија дела познајемо. 

Написала је три изузетна текста, који су истовремено књижевни и уметнички споменици: 

"Туга за младенцем Угљешом" 

Настала између 1368. и 1371. године, после смрти њеног малог сина Угљеше Деспотовића. 

Текст је урезала у сребро на двострукој иконици, дарованој манастиру Хиландар. У овој потресној молитви Јефимија признаје да је "природом матерњом побеђена" и да не може да обузда тугу за дететом. 

"Мољење Господу Исусу Христу" 

Извезено на завеси за царске двери у Хиландару (1398/99). Овај вез, један од најлепших у старој српској уметности, приказује Исуса Христа, Јована Златоустог и Василија Великог, а у дну се налази Јефимијин молитвени текст. 

"Похвала кнезу Лазару" 

Најпознатије и највредније дело Јефимије, извезено позлаћеном жицом на црвеном атласу, као покров за ковчег са моштима светог кнеза. 

У овом тексту она се, кроз молитву и похвалу, обраћа Лазару и моли га да утиша "љуту буру њене душе и тела". 

Историчар књижевности Димитрије Богдановић истакао је да је спој личне и опште трагедије у Јефимијиним делима уздигао њену поезију међу најлепше текстове српске средњовековне књижевности. 

Уметничка дела и наслеђе 

Јефимији се приписују и друга дела примењене уметности; између осталог плаштаница из око 1405. године (чува се у манастиру Путна у Румунији) и аер из београдског Музеја Српске православне цркве. 

Претпоставља се и да је наручила икону Богородице, дело солунског мајстора из 14. века, која се данас налази у Народном музеју у Софији. 

Жена испред свог времена 

Јефимијина дела, урезана у метал, извезена у свилу и саткана од вере, представљају молитве у првом лицу, исповедне и дубоко личне. 

Како је написао Милан Кашанин, Јефимија је прва жена у српској књижевности која је "писала о себи, својој боли и свом народу, непосредно и искрено".