Преко ноћи постао најбогатији човек Европе, па се одмах одрекао целог богатства: Највећи филозоф 20. века је мрзео паре

Замислите да се једног јутра пробудите као један од најбогатијих људи на планети, а затим проведете остатак живота трудећи се да тај новац поклоните било коме, само да не остане код вас. Управо то је урадио Лудвиг Витгенштајн, човек којег многи сматрају највећим филозофом 20. века.

Ево приче о томе како је један бечки аристократа заменио дворце за сеоске учионице и зашто је сматрао да је богатство препрека за "поштено размишљање".

Огромно породично богатство

Породица Витгенштајн није била само богата; они су били аустријски пандан америчким Рокфелерима. Лудвигов отац, Карл Витгенштајн, био је челични магнат који је држао монопол над индустријом челика у Аустроугарској.

Када је Карл умро 1913. године, Лудвиг је наследио невероватну суму. Иако је тешко прецизно конвертовати тадашње круне у данашње евре због инфлације и ратова, историчари процењују да је реч о стотинама милиона долара у данашњој вредности. Лудвиг је у том тренутку постао један од најбогатијих људи у Европи.

Мањи део дао уметницима

Пре него што је потпуно раскрстио са новцем, Лудвиг је повукао један од најшмекерскијих потеза у историји уметности. Године 1914. анонимно је донирао 100.000 круна (огроман износ) за подршку сиромашним аустријским уметницима.

Међу онима који су добили овај "финансијски ветар у леђа" били су: Рајнер Марија Рилке, Георг Тракл, Оскар Кокошка и други.

Интересантно је да Витгенштајн није желео ни да зна коме новац иде, нити да ти уметници знају ко је њихов добротвор. Желео је само да подржи дух који ствара.

Зашто је одбио остатак богатства?

Након Првог светског рата, у којем је служио на фронту и носио рукопис свог чувеног дела Трацтатус Логицо-Пхилосопхицус у ранцу, Лудвиг се вратио са потпуно другачијим погледом на свет. За њега је богатство било "терет који спречава човека да буде моралан и интелектуално искрен".

Његови разлози су били дубоко филозофски и аскетски: Веровао је да луксуз квари ум и да човек може да мисли јасно само ако живи једноставно. Сматрао је да је поседовање незаслуженог новца облик "нечистоте".

"Богатство је за мене било као зид који ме одваја од стварног живота и других људи."

Већи део новца је поделио бизарном логиком

Оно што ову причу чини легендарном је начин на који је разделио остатак богатства 1919. године. Његова логика је била толико "витгенштајновска" да би је мало ко други разумео.

Новац је поделио својим сестрама и браћи, али уз један врло специфичан услов. Одбио је да новац да сиромашнима!

Његово образложење је било и бизарно и генијално: Веровао је да ће новац покварити сиромашне, јер они нису навикли на њега и могао би их морално уништити.

Сестре и браћа су, с друге стране, већ били толико богати да им додатни милиони неће нанети никакву додатну штету. По његовом мишљењу, они су већ били "изгубљени" за скромност, па им још мало новца неће шкодити.

Како је живео после тога?

Лудвиг Витгенштајн је остатак живота провео у готово екстремној скромности. Радио је као: Сеоски учитељ у планинским селима Аустрије (где је живео у собици са једним креветом и лавором), Помоћни баштован у једном манастиру, Архитекта (пројектовао је строгу, минималистичку кућу за своју сестру у Бечу), Професор на Кембриџу, где је у његовој радној соби било само неколико дрвених столица и један сто – без икаквих украса или луксуза.

Када је умро 1951. године, његове последње речи су биле: "Реците им да сам имао диван живот." Испоставило се да му за тај "диван живот" милиони на рачуну уопште нису били потребни.