Зашто су глумци пристали да играју за ЏАБЕ? Испливала истина о снимању филма "Небеска удица"

Неколико месеци после бомбардовања 1999. година, редитељ Љубиша Самарџић почео је да ради на филму "Небеска удица" који је 2000. године представио гледаоцима. У радњи филма смештена је прича о људским судбинама током НАТО агресије, као и групе младића из краја који поред тога што свако вече бомбе падају излазе на терен и играју кошкару. 

У филму су специјални гости били Жељко Ребрача, Александар Ђорђевић, Дејан Бодирога и Жељко Обрадовић.

Већини је можда љубавна прича између Каје (Небојше Глоговца) и његове бивше супруге Тијане (Ане Софреновић) заувек остала урезана у сећању. Реплике из филма су постале култне и често се могу чути, а њихове расправе показују да је љубав оно што их држи у контакту.

Филм који је вечни подсетник на бомбардовање и чувену '99. годину прати причу оптимистичног, емотивног и храброг Каје, који је растрзан између борбе за боље сутра, страсти за кошарком, тешке ситуације у ратом захваћеној Србији и љубави према бившој супрузи Тијани.

Међутим, када су новинари упитали режисера, зашто одмах после бомбардовања дебитује са филмом који осликава време које још у сећањима народа, Љубиша је рекао:

- Признаћете да је сво ово нецивилизацијско зло донело нешто што је вероватно покренуло цивилизацијске мозгове. Ја сам био изненађен том агресијом, дрскошћу да целокупна западна алијанса крене на поход уништавања психологије, не објеката, на овим просторима. Евидентно је да смо постали таоци и наших и њихових, да је дипломатија требало да буде далеко мудрија, да је морала да има комуникацију са светом. Зато је оно што нам се десило у мени оставило најдубљи траг. Уз све то, имао сам интимну муку, па је мој интимни рат за здравље мог сина био далеко већи од овог бомбардовања. Ето, биће да су те емоције покренуле моју одлуку да режирам. У тренуцима када сам одлучио да кренем, схватио сам да би то требало да буде филм између неба и земље, филм који није за овај час и трен него филм са вечитом емоцијом. Ако се бавите људским судбинама, њиховим манама и врлинама, мржњама и љубавима, ако откривате њихове унутрашње муке, и ако имате уз све то једну искреност у њиховим карактерима и судбинама, онда то неће бити филм само за један трен. Опредељујући се између жанра, одлучио сам да то буде једна могућа прича, а да има додира са фантазмагоријом. Читава игра између кошарке и бомбардовања, између лета лопте и ракете, има своју метафору. Јер кошарка је победа, у њој је теза да у себи треба савладати несигурности и неспоразуме, да треба стећи унутрашњи мир и победити - изјавио је тада за "Време" Самарџић.

Објаснио је и како се борио са малим буџетом за овај пројекат.

- Прилагођавамо се, направили смо концепт који је сада једино могућ. А то је: људима обезбедити пристојне плате за два месеца, а процена вредности њиховог рада ће доћи тек након продукције. Биће неколицина домаћих спонзора. Копродукције ако буде, а чекамо одговор са запада, цела екипа ће добити оно што заслужује- изјавио је 2000- те године редитељ и прослављени глумац.

Глумци су пристали да играју филму, не знајући како ће проћи код публике и да ли ће икада бити плаћени за ову улогу. Жеља глумаца да на великом платну дочарају победнички дух народа, који је преживео страхоте током 78 дана гранатирања тадашње Југославије, била је јача од пара. Тако су сви без размишљања прихватили посао за који нису знали да ли ће икад бити плаћен.

Филм је снимљен и приказан на 50. Филмском фестивалу у Берлину и касније је освојио свет, са оригиналним насловом "Sky хоок". Филм је био југословенски кандидат за Оскара, за најбољи филм ван енглеског говорног подручја за 2000. годину.