АНДРЕА ЛЕКИЋ ШИРИ ОПТИМИЗАМ: Сви верујемо у пласман на СП
Најбоља женска рукометна репрезентација Србије одиграће у среду у Цељу први меч баража за одлазак на Светско првенство, у недељу, 13. априла на програму је реванш сусрет у Бору, а повратник у национални тим, Андреа Лекић, се нада позитивном исходу.
Једна од најбољих рукометашица које је ова земља икада имала, одлучила је да се врати у дрес са државним грбом и помогне репрезентацији да се домогне елитног такмичења.
-Мислим да сви очекујемо победу и пролазак на Светско првенство. Али смо потпуно свесне тежине задатка. Нисмо у ситуацији да можемо да кажемо да смо фаворити у мечу са Словенијом, али терен ће одлучити. Супроставиће нам се екипу са изузетно добром полуконтром, врло занимљивим и разноврсним нападом, и то је оно што морамо да неутралишемо. Стварно мислим да је ту кључ за победу – у одбрани - рекла је Андреа Лекић у изјави за сајт Рукометног савеза Србије.
Посебна погодност у овом двомечу, према мишљењу једне од најбољих светских играчица, је чињеница да ће питање путника на Светско првенство бити одлучено у Србији.
-У мојој глави, најбоља варијанта је што је реванш код нас. То нам много значи. Очекујемо крцату халу у Бору и подршку током целе утакмице. Ништа се не може мерити са тим осећајем, када цела хала својом енергијом носи нашу игру.
Рукометашице Србије успеле су, сада већ давне 2012. године да освоје сребрну медаљу на СП у Београду, а то такмичење у каријери Андрее Лекић заузима посебно место.
-Када се вратимо у прошлост и крену приче о медаљи, ја се увек вратим на чињеницу да смо ми годинама градиле тај пут до успеха. та 2012. година је била кључна, да поверујемо да можемо. До тада никада нисмо прошле групу. Сваки пут после групне фазе добијемо онај 'tanjir'. Имамо сервис оних тањира за ручавање, буквално нам је фалио још есцајг - кроз смех каже Андреа Лекић и додаје:
-Мислим да никада нисам осећала јачу хемију у екипи. У смислу вере једне у другу. Тај моменат заједништва, где смо апсолутно свесне да једна без друге не можемо, и да се само као тим долази до врха. Мало је рећи да смо биле породица. То је стварно тако било. Фасцинантно је било како смо се међу собом договарале, како смо се припремале. То је било неко лудило које се стварно тешко објашњава.