Детињство које је заувек изгубљено: Украјинска деца никада неће моћи да врате изгубљено "Била сам срећна, а онда се цео свет распао на комаде"

Амерички председник Доналд Трамп убрзано ради на решавању украјинског сукоба и, како каже, води “озбиљне разговоре” са руским колегом Владимиром Путином. Судећи по њиховим плановима - пакао тек почиње. Јер данашња Америка, ако је судити према јавним изјавама Трампа, све је више савезница Русије, а све мање Европе.

Трамп Украјину сматра одговорном за почетак рата, а не Русију. Штавише, он је у првих месец дана другог мандата толико уздрмао темеље евроатлантског савезништва да се неки отворено питају хоће ли овакав НАТО опстати.

Рат се од почетка инвазије 24. фебруара 2022. проширио на стотине километара фронта, земља је разорена, расељени су милиони, а убијене стотине хиљада људи. Док је украјински председник Володимир Зеленски сада суочен са Трампом, који криви њега за рат и тражи половину украјинског минералног богатства у замену за даљу подршку, украјинска деца трпе непрекидна непријатељства, дуготрајно расељавање и озбиљне несташице основних ресурса, укључујући безбедну воду, струју и друге потрепштине. Ескалирајући напади на украјинску територију значајно су повећали цивилне жртве и штету на инфраструктури од јула прошле године.

Више од 2000 убијене и рањене деце у Украјини

Најмање 2.406 деце је убијено или повређено у рату у Украјини, према последњим доступним верификованим извештајима које је у новембру објавио УНИЦЕФ.

Од тога је убијено 659, а рањено 1.747 деце – односно најмање 16 убијених и рањених малолетника сваке недеље. Новије, украјинске бројке се нешто разликују. Према подацима које је “Индипенденту” дала саветница Зеленског за права детета Дарија Херасимчук, закључно са 19 фебруаром је укупно 599 деце убијено, а 1.762 рањено у руским нападима. Око 20.000 деце је насилно депортовано или премештено у Русију, наводи лист.

"Деца убијана у својим креветима, у болницама и на игралиштима"

Али, утицај три године рата на децу Украјине далеко превазилази жртве и расељена лица. За милионе деце која и даље живе у паклу рата, њихови животи су заувек поремећени а детињство уништено.

- Број жртава међу децом је запањујући и неприхватљив. Деца су убијана у својим креветима, у болницама и на игралиштима, остављајући породице схрване губитком младих живота или повредама које мењају живот. Милиони деце живе у сталном страху, многи проводе и до шест сати дневно у склоништима у подрумима док траје ваздушна опасност – рекла је у новембру извршна директорка УНИЦЕФ-а Кетрин Расел, додајући да ће, "без континуиране и повећане подршке за децу, психолошке ране овог рата одјекивати кроз генерације."

Око 1,7 милиона деце нема приступ безбедној води, а 3,4 милиона нема приступ централизованој санитаријама, што повећава њихов ризик од болести.

- Украјинска деца морају да буду заштићена од трајних ужаса овог рата. Свет не може да ћути док они пате – рекла је Расел.

Како се украјинска деца носе са ратом?

Иза жестоких борби на источном фронту и страхова од геополитичких последица руске инвазије, крије се разоран и трауматичан утицај рата на децу Украјине.

Тринаестогодишња Лиза из села Купјанск-Вузловји пре рата је имала срећно детињство. Свирала је клавир и ишла у школу, а онда је видела како руски авион уништава њену кућу у селу, које су украјинске снаге ослободиле у септембру 2022. током контраофанзиве у Харковској области.

- Сећам се како сам се тада осећала… Као да је цео свет за мене био сломљен, као да се читав широки свет само распао на комаде. Била сам срећна, имала сам срећно детињство, али оно се никада није вратило - рекла је "Индипенденту" Лиза, која сада има 15 година.

Она сматра да је била приморана да прерано одрасте. Након што им је кућа уништена, Лиза и њена мајка су живеле три недеље у подруму без струје, гаса или воде, а потом су се евакуисале у Харков. Лизин отац је морао да оде послом кад је рат почео и видео је своју ћерку тек осам месеци након почетка инвазије.

Депресија и анксиозност међу тинејџерима

Олена Розвадовска, активисткиња за права деце и кооснивач украјинске хуманитарне организације “Гласови деце”, рекла је “Индипенденту” да милиони деце немају приступ образовању, нити могућност комуникације са вршњацима.

- Начин живота се драматично променио - рекла је она, додајући да мала деца не уче како да комуницирају међусобно, док је код тинејџера учестала депресија и анксиозност.

Дванаестогодишњи Олександр одрастао је у Мирнограду близу Покровска, граду који Руси сада жестоко бомбардују док напредују на источном фронту у Доњецку. Док је већина житеља побегла из града, Олександр је остао са мајком Ирином због њеног посла у локалном руднику угља. На крају су побегли и они, крајем 2023, а та одлука им је спасила животе јер је њихов стан касније уништен у сукобима.

Олександр сада проналази бекство од сурове стварности рата играјући игрицу “Мајнкрафт”.

- Први пут сам схватио да се дешава нешто лоше када смо, три месеца од почетка инвазије, мој отац и ја почели да припремамо подрум за живот. Највише ми недостаје мој дом - рекао је дечак “Индипенденту” током видео позива.

Психолошки терет рата на њега био је огроман. Развио је тик од нервозе и значајно се угојио, а сада посећује психолога како би му помогао да се носи с последицама рата.

"Биће још много случајева ПТСП-а"

Психолози кажу да ће у будућности бити много више случајева посттрауматског стресног поремећаја (ПТСП). Указујући да је веома важно сада спречити њихову појаву, Розвадовска је одала признање емоционалној отпорности украјинске деце чији су животи били окренути наглавачке током њихових кључних формативних година.

- Она виде сурову стварност, али на крају осећају у себи ту потребу да наставе да сањају и имају циљеве, да ову стварност не перципирају само са њене мрачне стране, већ и да разумеју да ће се живот наставити – рекла је она.

Таква отпорност одражава се у сновима деце попут Лизе и Олександра за будућност.

- Желим да путујем и видим свет. Али, углавном планирам да завршим школу како бих обновила мој град и моју земљу. Потпуно разумем да нико сем нас - генерације будућности - неће то да уради. Осећам велику одговорност за то – рекла је Лиза.

Олександр жели да буде полицајац.

- Вероватно ћу остати у Харкову и хватаћу криминалце – рекао је он.

Извор: Србија Данас/Блиц