Европа на историјској прекретници: Француска, Италија и Немачка хоће преговоре са Путином док рат у Украјини излуђује Запад - Хоће ли Америка оставити Европу да сама спашава мир?

Готово четири године након почетка рата у Украјини политичка температура у Европи ипак се мења. Земље које су до сада биле гласни промотори тврде линије према Москви данас све чешће говоре о преговорима и потреби за директним разговором са Владимиром Путином. Француски председник Емануел Макрон јавно разматра обнову телефонске дипломатије са Кремљом, италијанска премијерка Ђорђа Мелони говори о посебном изасланику Европске уније за преговоре, а у Берлину се тихо припремају сценарији за евентуално примирје. То није велика промена, али је промена јер питање више није треба ли разговарати са Русијом него када и под којим условима.

Макронова улога у овом (евентуалном) преокрету посебно је важна. Још од почетка сукоба он је инсистирао на идеји да Европа мора задржати канале комуникације са Москвом, затим је заузео тврду линију, у једном тренутку можда и најтврђу у Европи (отворено спомињући слање трупа у Украјину). Данас пак отворено говори да ће се Европљани морати поново директно ангажовати у разговорима са Путином у тренутку када америчка иницијатива дође до тачке која више не штити европске интересе (неки ће рећи да је дошла већ одавно). - У нашем је интересу као Европљана и Украјинаца да пронађемо прави оквир за поновни контакт са Москвом. Требали бисмо то учинити у наредним недељама - поручио је Макрон.

Италија се гура у први план уз Француску. Мелони је на почетку мандата словила за чврсту атлантичку фигуру (на тај начин си је, између осталог, осигурала да је "не гњаве" јер долази из редова крајње деснице), а данас подсећа како Европа не може учествовати у мировном процесу ако разговара само са једном страном те предлаже именовање посебног изасланика који би у име ЕУ истовремено разговарао са Кијевом и Москвом. Део дипломата у Бриселу овакав предлог доживљава као нужну корекцију курса и покушај да се Европској унији врати политичка тежина по питању које директно обликује безбедносну архитектуру континента. У позадини се, јасно, крије страх да ће, ако Европљани сами не понуде оквир за преговоре, Америка и Русија нацртати карту послератног поретка без њих. 

- Мислим да је Макрон у праву. Верујем да је дошло време да и Европа разговара са Русијом - рекла је италијанска премијерка Мелони.

Немачка се креће опрезније, али правац је сличан. Канцелар Фридрих Мерз јавно наглашава да је примирје још далеко "јер га Москва засад не жели", истовремено понавља да ће се рат на крају завршити за преговарачким столом и да се Русији мора "подићи цена" наставка сукоба како би у једном тренутку пристала да преговара. У Берлину се расправља о могућем учешћу Бундесвера у међународним снагама које би пратила евентуално примирје у Украјини, па макар само на територији суседних чланица НАТО савеза (Русија је, подсећамо, већ више пута појаснила да ће свака страна снага у Украјини бити легитимна мета). Ипак, нове изјаве Мерза показују и неке позитивне сигнале за преговоре.

Два дана након што је изјавио да ће Немачка "преузети одговорност за безбедност Украјине", Мерз је прошле недеље изјавио да "цела ствар", мислећи на мировни споразум у Украјини, "једноставно не функционише без пристанка Русије". Затим је у среду на економској конференцији рекао да би ЕУ требало "поново да пронађе равнотежу са нашим највећим европским суседом" и да "ако буде мира... онда можемо са великим поверењем гледати напред након 2026. године".

Све се то догађа док унутар Европске уније расте замор ратом, али и чињеницом да постају свесни како им Трамп ту није на помоћ већ да им отме пуно већи териториј него што је Русија отела Украјини. Дакако, мисли се на на Гренланд.

Трампов нови империјализам отворио је додатну фазу трансатлантских тензија. Криза око Гренланда постала је симбол тог судара интереса. Америчко настојање да де фацто преузме контролу над територијом под данском круном отворило је пукотину каква се ретко виђа унутар НАТО савеза. Копенхаген је уз подршку других европских престоница одбио идеју да се о судбини Гренланда одлучује у Вашингтону, а европске земље сигнализирале су да то питање сматрају унутар-европском ствари и да америчко посезање за арктичким ресурсима има границе. Трампови људи скоро па исмијавају ове европске изјаве као и актуелно "слање европских војника" на Гренланд (који се броје у десетинама).

Москва промене у европском тону посматра са опрезом. Јасно, у руским медијима сваки знак раскола унутар западног блока приказује се као потврда да време ради за Русију и да су европске елите присиљене да прихвате стварност на терену. Путин и његови сарадници поручују да је Кремљ спреман за преговоре и оптужују европске владе да су се саме изоловале реториком о "стратешком поразу Русије". У домаћем политичком дискурсу гради се слика стрпљиве Русије која чека да се европска политика отрзне.

Истовремено део руских политичара гледа на европску иницијативу са поприличном сумњом. Поједини посланици и коментатори тврде да Брисел покушава да ускочи у последњи воз преговора које воде Вашингтон и Москва и жели свог изасланика како би ублажио осећај властите маргинализације, без намере да мења темељне захтеве према Русији. У том тумачењу потенцијални европски преговарач долази са захтевима о руском повлачењу и очувању санкција те тако отежава сваку мировну иницијативу. Резултат је амбивалентна ситуација у којој је Русија заинтересована за продубљивање пукотина између Америке и Европе, али истовремено наглашава спремност на дуготрајан сукоб.

Европа наступа са сопственим противречностима. Владе у Паризу, Риму и Берлину јавно понављају да ће наставити војну и финансијску подршку Украјини, док у исто време наводно припремају инструменте за будуће примирје. Унутар Европе и даље постоји група држава које заузимају строго атлантички став и зазиру од сваке помисли на дијалог са Москвом, од балтичких република до Пољске и Британије. Такве разлике ограничавају маневарски простор за јединствену европску иницијативу и гурају процес у смеру неформалних координација неколико кључних престоница уместо јасне заједничке стратегије.

Ипак сама чињеница да се о преговорима опет говори отвореније значи да је фаза догме о једином решењу кроз наставак рата (можда) завршена. Била би то важна психолошка прекретница.

Хоће ли француско-немачко-италијанска иницијатива (ако је можемо тако назвати) прећи пут од изјава до озбиљног преговарачког процеса још је отворено питање. Изгледи за праведан мир расту онолико колико расте спремност да се одбаце илузије о једностраном тријумфу и прихвати реалност у којој ниједна сила више не може диктирати све услове. Ако Европа тај закључак заиста усвоји, данашње опрезне реченице о обнови дијалога са Москвом могле би ући у историју као тренутак када се континент почео ослобађати улоге продужене руке америчке политике, односно та рука их сад више не води него их штипа и провоцира, што је можда и главни разлог ових нових изјава.

Јасно, Европа је увек рачунала овакав сценарио, да ако једног дана ситуација крене низбрдо, могу се једноставно јавити Москви и "придружити" се преговорима. Но, питање је, јер то ће сада зависити од Москве. Русија је морала годинама слушати врло отворено како циљ није само одбрана Украјине већ и стратешки пораз Русије кроз рат у Украјини. Сада, кад не изгледа да Русија доживи такву судбину, можда Москва закључи да би се иста попут бумеранга требала вратити Европи.

Извор: Србија Данас/Адванце