Evropa na istorijskoj prekretnici: Francuska, Italija i Nemačka hoće pregovore sa Putinom dok rat u Ukrajini izluđuje Zapad - Hoće li Amerika ostaviti Evropu da sama spašava mir?

Gotovo četiri godine nakon početka rata u Ukrajini politička temperatura u Evropi ipak se menja. Zemlje koje su do sada bile glasni promotori tvrde linije prema Moskvi danas sve češće govore o pregovorima i potrebi za direktnim razgovorom sa Vladimirom Putinom. Francuski predsednik Emanuel Makron javno razmatra obnovu telefonske diplomatije sa Kremljom, italijanska premijerka Đorđa Meloni govori o posebnom izaslaniku Evropske unije za pregovore, a u Berlinu se tiho pripremaju scenariji za eventualno primirje. To nije velika promena, ali je promena jer pitanje više nije treba li razgovarati sa Rusijom nego kada i pod kojim uslovima.

Makronova uloga u ovom (eventualnom) preokretu posebno je važna. Još od početka sukoba on je insistirao na ideji da Evropa mora zadržati kanale komunikacije sa Moskvom, zatim je zauzeo tvrdu liniju, u jednom trenutku možda i najtvrđu u Evropi (otvoreno spominjući slanje trupa u Ukrajinu). Danas pak otvoreno govori da će se Evropljani morati ponovo direktno angažovati u razgovorima sa Putinom u trenutku kada američka inicijativa dođe do tačke koja više ne štiti evropske interese (neki će reći da je došla već odavno). - U našem je interesu kao Evropljana i Ukrajinaca da pronađemo pravi okvir za ponovni kontakt sa Moskvom. Trebali bismo to učiniti u narednim nedeljama - poručio je Makron.

Italija se gura u prvi plan uz Francusku. Meloni je na početku mandata slovila za čvrstu atlantičku figuru (na taj način si je, između ostalog, osigurala da je "ne gnjave" jer dolazi iz redova krajnje desnice), a danas podseća kako Evropa ne može učestvovati u mirovnom procesu ako razgovara samo sa jednom stranom te predlaže imenovanje posebnog izaslanika koji bi u ime EU istovremeno razgovarao sa Kijevom i Moskvom. Deo diplomata u Briselu ovakav predlog doživljava kao nužnu korekciju kursa i pokušaj da se Evropskoj uniji vrati politička težina po pitanju koje direktno oblikuje bezbednosnu arhitekturu kontinenta. U pozadini se, jasno, krije strah da će, ako Evropljani sami ne ponude okvir za pregovore, Amerika i Rusija nacrtati kartu posleratnog poretka bez njih. 

- Mislim da je Makron u pravu. Verujem da je došlo vreme da i Evropa razgovara sa Rusijom - rekla je italijanska premijerka Meloni.

Nemačka se kreće opreznije, ali pravac je sličan. Kancelar Fridrih Merz javno naglašava da je primirje još daleko "jer ga Moskva zasad ne želi", istovremeno ponavlja da će se rat na kraju završiti za pregovaračkim stolom i da se Rusiji mora "podići cena" nastavka sukoba kako bi u jednom trenutku pristala da pregovara. U Berlinu se raspravlja o mogućem učešću Bundesvera u međunarodnim snagama koje bi pratila eventualno primirje u Ukrajini, pa makar samo na teritoriji susednih članica NATO saveza (Rusija je, podsećamo, već više puta pojasnila da će svaka strana snaga u Ukrajini biti legitimna meta). Ipak, nove izjave Merza pokazuju i neke pozitivne signale za pregovore.

Dva dana nakon što je izjavio da će Nemačka "preuzeti odgovornost za bezbednost Ukrajine", Merz je prošle nedelje izjavio da "cela stvar", misleći na mirovni sporazum u Ukrajini, "jednostavno ne funkcioniše bez pristanka Rusije". Zatim je u sredu na ekonomskoj konferenciji rekao da bi EU trebalo "ponovo da pronađe ravnotežu sa našim najvećim evropskim susedom" i da "ako bude mira... onda možemo sa velikim poverenjem gledati napred nakon 2026. godine".

Sve se to događa dok unutar Evropske unije raste zamor ratom, ali i činjenicom da postaju svesni kako im Tramp tu nije na pomoć već da im otme puno veći teritorij nego što je Rusija otela Ukrajini. Dakako, misli se na na Grenland.

Trampov novi imperijalizam otvorio je dodatnu fazu transatlantskih tenzija. Kriza oko Grenlanda postala je simbol tog sudara interesa. Američko nastojanje da de facto preuzme kontrolu nad teritorijom pod danskom krunom otvorilo je pukotinu kakva se retko viđa unutar NATO saveza. Kopenhagen je uz podršku drugih evropskih prestonica odbio ideju da se o sudbini Grenlanda odlučuje u Vašingtonu, a evropske zemlje signalizirale su da to pitanje smatraju unutar-evropskom stvari i da američko posezanje za arktičkim resursima ima granice. Trampovi ljudi skoro pa ismijavaju ove evropske izjave kao i aktuelno "slanje evropskih vojnika" na Grenland (koji se broje u desetinama).

Moskva promene u evropskom tonu posmatra sa oprezom. Jasno, u ruskim medijima svaki znak raskola unutar zapadnog bloka prikazuje se kao potvrda da vreme radi za Rusiju i da su evropske elite prisiljene da prihvate stvarnost na terenu. Putin i njegovi saradnici poručuju da je Kremlj spreman za pregovore i optužuju evropske vlade da su se same izolovale retorikom o "strateškom porazu Rusije". U domaćem političkom diskursu gradi se slika strpljive Rusije koja čeka da se evropska politika otrzne.

Istovremeno deo ruskih političara gleda na evropsku inicijativu sa popriličnom sumnjom. Pojedini poslanici i komentatori tvrde da Brisel pokušava da uskoči u poslednji voz pregovora koje vode Vašington i Moskva i želi svog izaslanika kako bi ublažio osećaj vlastite marginalizacije, bez namere da menja temeljne zahteve prema Rusiji. U tom tumačenju potencijalni evropski pregovarač dolazi sa zahtevima o ruskom povlačenju i očuvanju sankcija te tako otežava svaku mirovnu inicijativu. Rezultat je ambivalentna situacija u kojoj je Rusija zainteresovana za produbljivanje pukotina između Amerike i Evrope, ali istovremeno naglašava spremnost na dugotrajan sukob.

Evropa nastupa sa sopstvenim protivrečnostima. Vlade u Parizu, Rimu i Berlinu javno ponavljaju da će nastaviti vojnu i finansijsku podršku Ukrajini, dok u isto vreme navodno pripremaju instrumente za buduće primirje. Unutar Evrope i dalje postoji grupa država koje zauzimaju strogo atlantički stav i zaziru od svake pomisli na dijalog sa Moskvom, od baltičkih republika do Poljske i Britanije. Takve razlike ograničavaju manevarski prostor za jedinstvenu evropsku inicijativu i guraju proces u smeru neformalnih koordinacija nekoliko ključnih prestonica umesto jasne zajedničke strategije.

Ipak sama činjenica da se o pregovorima opet govori otvorenije znači da je faza dogme o jedinom rešenju kroz nastavak rata (možda) završena. Bila bi to važna psihološka prekretnica.

Hoće li francusko-nemačko-italijanska inicijativa (ako je možemo tako nazvati) preći put od izjava do ozbiljnog pregovaračkog procesa još je otvoreno pitanje. Izgledi za pravedan mir rastu onoliko koliko raste spremnost da se odbace iluzije o jednostranom trijumfu i prihvati realnost u kojoj nijedna sila više ne može diktirati sve uslove. Ako Evropa taj zaključak zaista usvoji, današnje oprezne rečenice o obnovi dijaloga sa Moskvom mogle bi ući u istoriju kao trenutak kada se kontinent počeo oslobađati uloge produžene ruke američke politike, odnosno ta ruka ih sad više ne vodi nego ih štipa i provocira, što je možda i glavni razlog ovih novih izjava.

Jasno, Evropa je uvek računala ovakav scenario, da ako jednog dana situacija krene nizbrdo, mogu se jednostavno javiti Moskvi i "pridružiti" se pregovorima. No, pitanje je, jer to će sada zavisiti od Moskve. Rusija je morala godinama slušati vrlo otvoreno kako cilj nije samo odbrana Ukrajine već i strateški poraz Rusije kroz rat u Ukrajini. Sada, kad ne izgleda da Rusija doživi takvu sudbinu, možda Moskva zaključi da bi se ista poput bumeranga trebala vratiti Evropi.

Izvor: Srbija Danas/Advance