Кључни дани за Путина, Трампа и Зеленског: Ово је пет сценарија за КРАЈ РАТА у Украјини

Амерички председник Доналд Трамп жели да искористи снагу своје личности како би постигао договор, верујући да би шест месеци непопустљивости Москве могло бити превазиђено сусретом са шефом Кремља лицем у лице. Чини се да се и даље држи идеје да се Кремљ може наговорити да заустави рат, упркос томе што је његов руски колега недавно сугерисао максималистички став да су руски и украјински народ једно и да где год руски војник крочи ту је Русија.

Руски лидер Владимир Путин жели да купи време, пошто је већ у мају одбацио европски, амерички и украјински предлог за безусловни прекид ватре, нудећи уместо тога две једностране, кратке и безначајне паузе. Његове снаге напредују на фронту у летњој офанзиви која би га могла довољно приближити његовим циљевима да преговори на јесен буду о веома другачијем статусу кво у рату.

Ако се двојица лидера састану, један очигледан амерички циљ је трилатерални самит са украјинским председником Володимиром Зеленским како би се разговарало о окончању рата – управо онај формат самита који је Русија одбацила у Истанбулу у мају. Руски циљ је вероватно да ће омогућити Путину да "поново увуче Трампа у орбиту московског наратива", пише CNN.

Ипак, самит – који је раније био планиран, раније одлаган – може се догодити овог пута и то поставља питање како би се рат могао завршити. Ево пет могућих сценарија:

1. Путин пристаје на безусловни прекид ватре

Мало је вероватно да би Путин пристао на прекид ватре у којем линије фронта остају какве јесу – Сједињене Државе, Европа и Украјина су већ захтевале такву паузу у мају, под претњом санкција, а Русија ју је одбила. Трамп се повукао од санкција, преферирајући разговоре на ниском нивоу у Истанбулу који нису довели ни до чега. Тридесетодневни прекид ватре раније ове године против енергетске инфраструктуре наишао је на ограничено поштовање или успех.

Кремљ тренутно постепене добитке на линији фронта претвара у стратешке предности и не би видео сврху у заустављању овог напретка сада, када достиже врхунац. Чак ни претња секундарним санкцијама против Кине и Индије – које изгледају отпорне на притисак САД – неће променити ту непосредну војну рачуницу до краја лета. Барем до октобра, Путин ће желети да се бори јер побеђује.

2. Прагматизам и још разговора

Могли би да се договоре о још разговора касније, који би учврстили руске добитке када дође зима, замрзавајући линије фронта војно и буквално око октобра. Путин је можда до тада заузео источне градове Покровск, Костјантиновку и Купјанск, што му је дало солидну позицију да преседи зиму и прегрупише се. Русија тада може поново да се бори 2026. године или да користи дипломатију да би ове добитке учинила трајним. Путин би такође могао да покрене питање избора у Украјини – одложених због рата, који су накратко били Трампова тема разговора – како би довео у питање легитимитет Зеленског, па чак и да га смени у корист прорускијег кандидата.

3. Украјина некако преброди две године које су пред нама

У овом сценарију, америчка и европска војна помоћ Украјини помаже им да минимизирају уступке на првој линији фронта у наредним месецима и наводи Путина да покуша да разговара, јер његова војска још једном није испунила очекивања. Покровск може пасти, а друга упоришта источне Украјине могу бити угрожена, али Украјина би могла да види како руско напредовање успорава, као што се то дешавало и раније, а Кремљ би чак могао да осети последице санкција и прегрејане економије.

Европске силе су већ формулисале напредне планове за распоређивање снага у Украјину као део безбедносних гаранција. Ове десетине хиљада европских НАТО трупа могле би да се налазе око Кијева и других већих градова, пружајући логистичку и обавештајну помоћ Украјини док се она обнавља, и да створе довољно одвраћање да Москва одлучи да остави прве линије фронта какве јесу. Ово је најбоље чему се Украјина може надати. А ако Путин не стане и дипломатија не успе? Следеће опције нису тако јасне:

4. Катастрофа за Украјину и НАТО

Путин је могао исправно да види пукотине у западном јединству након самита са Трампом који побољшава односе САД и Русије, али оставља Украјину да се сама сналази. Европа би могла да учини све што може да подржи Кијев, али не би успела да преокрене равнотежу без америчке подршке. Путин би могао да види како се мали добици на истоку Украјине претварају у спори пораз украјинских снага на равном, отвореном терену између Донбаса и централних градова Дњепра, Запорожја и престонице. Украјинска одбрана би могла да се покаже слабом, а криза војног људства у Кијеву претвара се у политичку катастрофу када Зеленски захтева ширу мобилизацију како би подржао одбрану земље.

Безбедност Кијева поново изгледа угрожена. Путинове снаге напредују. Европске силе процењују да би било боље борити се против Русије у Украјини него касније унутар стварне територије Европске уније. Али европским лидерима на крају недостаје политички мандат да се придруже рату за територију унутар Украјине. Путин иде напред. НАТО не успева да пружи јединствен одговор. Ово је ноћна мора Европе, али је већ крај суверене Украјине.

5. Катастрофа за Путина: Понављање афганистанског сценарија

Русија би могла да погреши, трошећи хиљаде војничких живота недељно, за релативно мале добитке, и да види како санкције нарушавају његов савез са Кином и приходе од Индије. Финансијске резерве Московског сувереног фонда могле би да се смање, а њени приходи да се смање. Неслагање међу московском елитом могло би да порасте због начина на који је Кремљ одбацио дипломатске скретања са пута у свом изабраном рату, у корист војне тврдоглавости и неодрживог посредничког сукоба са НАТО-ом. Трамп постаје „црпа патка“, а фокус САД након средњорочних избора враћа се традиционалним спољнополитичким нормама супротстављања Москви и њеном подржаваоцу Пекингу.

У овом сценарију, Кремљ би могао да доживи тренутак у којем његов отпор баналним непријатностима стварности и економским тешкоћама сопственог народа постане токсичан. Слична лоша политичка рачуница одржала је совјетску окупацију Авганистана, која је на крају била бесплодна, у још једном рату по избору. Слични тренуци неочекиване слабости Кремља већ су се појавили у рату у Украјини, као када се чини да је Путинов повереник, Јевгениј Пригожин, наишао на то да поведе краткотрајну побуну у престоници.

Путин је јак на површини, све док не делује крхко, а онда би могао бити разоткривен као критично слаб. То се већ дешавало и експанзионистичкој Совјетској Русији и Путину. Проблем са овим сценаријем је што он остаје најбоља нада западних стратега који не могу ни да размотре потпуни улазак НАТО-а у рат како би помогао Украјини да победи, нити способност Кијева да војно потисне Москву.

Ниједна од опција није добра за Украјину. Само једна од њих значи стварни пораз Русије као војне силе и претње европској безбедности. И ниједна од њих не може произаћи из Трамповог састанка са Путином насамо, а да Украјина касније не постане део неког договора.