ТОЛИКО СЛАСТИ У ЈЕДНОМ ГРАДУ: Срце Београда куца у ритму најлепше мелодије
Београд заиста уме да ме обрадује. Сваким даном је све лепши и све више наш.
За кога је Београд ако не за очи у којима се јавља ликом поносног Победника, за срца у којима куца у ритму најлепше мелодије и мисли у којима пребива када смо далеко од њега. Наш Београд.
Као да се поново рађа за своју децу која га с радошћу прате у његовом расту и диве се његовој величини, рукопису његових улица, маниру високих објеката и лепоти његовог, а њиховог живота.
Заштитник младих, чувар њихове љубави, чува и мене када одлутам у тренуцима лакоће, расцветана и омамљена мирисом свитања које дочекујем као поклон. Изнова вођена пуноћом неба које наткриљује господара двеју река, остављена без даха, певам оду Београду. Прстима пуцкетам, склопљених капака, песму поветарца и заносим се мислима о животу, животу који је почео на уснулој Сави и рајском Дунаву и који је у виду крста настављен на свим странама света.
По речима хроничара Трајковића Београд и није могао лоше ,,испасти’’ када је имао таквог господара какав је био Милош Обреновић. Наиме, вешала за лоше неимаре су поред сваког градилишта подсећала на то да грађевина мора бити ваљана, те је и данас најлепши део Београда онај најстарији, још увек очуван, обележен калдрмом, симболом прошлог времена. Данас, када пролазим Косанчићевим венцем поздрављајући Аласа у мислима и идем ка месту будуће Градске галерије дочекујући залазак Сунца, гледам равно и мислим о рођењу, рођењу Београда из самог Орфеја и његове мелодије, рођењу из Херкула и његовог меког срца, рођењу из Јасона и његових Аргонаута.
Мислим о рођењу белог лица којег чува храбри врабац, а никако да домислим како је та мала градска чаршија нарасла у дива напудерисаног неспутаношћу, драматичне лепоте. Див бива све виши, пењући се у блиставо плаво, а све ближи величанственој гомили која му се тихо диви.
Врата белог града увек би се отварала за радознали свет као папир свилених бомбона и откривала слатки поглед на традицију и религију, божанствену Саборну цркву, краљицу свога времена, заштитницу Милоша и Михаила Обреновића, Вука и Доситеја као и свих нас који је величамо.
Ђумрукана би прихватала сваки пар немирних стопала и пуштала да се упознају са свим задовољствима која Београд може да им дарује, с домаћинима ,,Голуба’’, ,,Владикине касине’’ и данашњег ,,Кнеза’’, њиховим гостима, Милошем Обреновићем, Нушићем, са бокалима најслађег вина и сукњама најлепших жена. Свако ко је хтео да завири иза наших зидина, и онај који је хтео да их напусти, морао је проћи кроз капију Београда даље ношен немирним стазама игре. Карађорђева улица у којој је након Другог светског рата остало само сећање на царинарницу, носи у себи приче о вичним капетанима, угледним београдским породицама као што је то била породица Бајлони и трговачком развоју Савске вароши, Београда у малом.
Корачајући од Карађорђеве навише, Великим степеницама чију је изградњу наложио Михаило Обреновић давне 1862. године, пењем се погледом на место хотела ,,Национал’’, једног од три најпосећенија ,,калемегданска’’ хотела тога доба. Колико ли су само све те умне главе са свог прозора уживале у Београду који би се нестрпљиво откривао пред њиховим очима. Вођена траговима историје мислим о садашњости, захваљујем се онима који затварају ову зону културе, религије и прошлог времена за четвороточкаше и мењајући хијерархију у саобраћају дозвољавају немирним ногама да истражују тај део народног духа што не умире.
Залазећи у Краља Петра, некада улицу хотела ,,Дубровник’’, Дубровачку, из Кнеза Симе Марковића, отпоздрављајући шарени мозаик Св. Јована Крститеља зграде Патријаршије, идем ка првој ,,шетуљи за удовољство житеља’’ имена ,,омиљеног краља’’ српског народа. Пролазећи поред београдске Реалке, пројектоване од стране прве жене архитекте у Србији, Јелисавете Начић, Основне школе Краља Петра И, у комшилуку амбасаде Републике Француске, разоружана звиждуком уздигнуте мисли, оживаљавајући трагове потврђеног пријатељства, улазим у улицу Кнеза Михаила, испуњена осећањем милине.
Млади Крагујевчанин дугачких бркова ми пружа лаку руку помажући ми да направим пируету како не бих пропустила ни делић његовог музеја уметности, дичећи се оним шта ми показује. С једне стране Библиотека града Београда, некадашња ,,Српска круна’’, део тројства ,,калемегданских’’ хотела. Библиотека се наставља на, не мало, градилиште будућег тржног центра и хотела у Рајићевој чији пројекат обухвата и велики подземни паркинг који опет говори о намери скривања нервозних машина, препуштајући Београд његовим грађанима.
Преко пута, Факултет ликовних уметности, посађен на место створено баш за њега, инспиративног окружења, лепих боја, у комшилуку једноспратне ,,Грчке краљице, некадашње сталне позорнице политичких и културних догађаја’’. Окреће ме на другу страну, стављајући ме на своја рамена набуџена еполетама и трчећи, нестрпљиво ка палати ,,Зора’’ данашњем Институту ,,Цервантес’’, прстом ми показује на Ускочку улицу која се шири у прелеп трг чуван црвеним храстовима, тим краљевским дрвећем.
Затим отварајући длан ка ,,новој’’ Вука Караџића и стаблима украсне крушке, осмехом поздрављајући Српску академију наука и уметности, успорава код Делијске чесме, треће по реду на том месту и видно задовољан кустошком вештином коју поседује, наслања се свечано на бели мермер. Расцветана Чика Љубина улица, мами нас да јој се придружимо у чаврљању са студентима на Академском платоу код Капетан Мишиног здања, у тим бунтовним разговорима пуним жеља и полета, у тим зујањима и омами младалачког живота, у мислима о будућем времену. Уживам у мирису кухиње хотела ,,Империјал’’ који је Београд запамтио и којег шаље кроз прозоре Филозофског факултета са којег нас Тесла надгледа као да је остао гост, заувек. Поглед нам се шири ка Студентском тргу. Сјаћени академци, ту, на месту некада Велике пијаце, данас, као и сваки радни дан, чекају печена крилца која би испунила њихове празне стомаке, елаборирајући на тему смисла живота, а мом пријатељу, сапутнику у овој авантури, кнезу Михаилу и мени, пружајући невероватно задовољство и спокој својом безбрижношћу.
Толико сласти у једној слици.
Својим необузданим смехом нас привлаче на палубу свога брода. Капетан нас дочекује веселих очију и смешта нас на меку зелену подлогу своје барке како би нам приближо своју луку. Беле прсте упире у Етнографски музеј причајући нам причу народног живота, а ми загледани у осветљену зграду, слажемо слике у глави. Његовим лаким гласом, даље вођени, скрећемо поглед са тог здања изузетне лепоте на ,,сведочанство културног и друштвеног живота Београда од тридесетих година прошлог века до данас’’, на задужбину београдског трговца Илије Милосављевића Коларца. Дуго је говорио о Великој Сали Коларчеве задужбине, као да је и сам њен део. Познаје сваки њен ћошак, жваку испод сваког седишта и тачно зна где који шраф недостаје. Мало ме је збунио, била сам можда и одушевљена, али нас је убрзо причом однео даље, те нисам имала времена да се на томе задржавам.
Упознао нас је с посадом ,,Новог универзитета’’, препустио им је да воде причу о класичним језицима, општој лингвистици, дескриптивној граматици, свему о чему ја баш немам никаквог појма, те сам погледом лутала даље Студентским тргом. Замишљала сам га у оделу ,,правог’’ трга, када ми не би троле квариле поглед на културу и историју, када бих могла занесена мислима да му прилазим без страха од сирена нервозних возача. Пребирам по свим великим европским трговима и премештам их у мислима у Београд дозивајући Бориса Подреку, тог ,,нашег’’ Бечлију, вапећи да ме чује. Поздрављамо се са друштвом. Дошло је време да Михаила вратим на пиједестал. Улазимо у Васину улицу, а пређашњи капетан белих прстију нам добацује да је баш ту на углу, на месту са ког пуне гладне стомаке, некада био смештен хотел ,,Македонија’’, једноспратница, свима драга, увек пуна живља.
Разумем га, ваљда није могао да се одупре свом позиву историчара ни тако изнурен од студентског живота, те је морао да ужитак учини потпуним. Сада све знамо. Одушевљено ходећи ка Народном музеју и позоришту, сабирајући утиске, пролазимо поред Змај Јовине улице. Некада земљани паркинг на погрешном месту бива претворен у поплочану оазу високог дрвећа и блиставих канделабра, истог рукописа као и сама Кнез Михаилова улица. Београд заиста уме да ме обрадује. Сваким даном је све лепши и све више наш. Величанствени хотел ,,Marriott’’ који се својом различитошћу сјајно уклопио у окружење, плени својом лепотом премда не наговештавајући чије је то место заузео. Само име ,,Пожоришне’’ кафане говори о величинама које су је посећивале, о људима који су обележили наше позорнице и који су нас свакодневно подсећали да је живот уметност.
Мислим о октобру и почетку 148. сезоне Народног позоришта, о том вечерњем гегању кроз Доситејеву улицу након ,,Лаже и Паралаже’’ уморно пристижући кући, испуњена слатким умором. Из мисли које ме воде ка кревету и чистој постељини ме је лаким додиром тргао Михаило. Показао ми је на свог пријатеља који га чека сам, њиштећи од радости што га опет види. Уручио ми је свој капу, поклонио се и као метак се успео на свој трон. Најлепши украс Трга Републике испред зграде Народног музеја, а у друштву палате ,,Риунионе’’, као једини коњанички споменик подигнут у Београду, опет је красио наш град. Прелазећи улицу, опет псујући ауспухе које руже центар запада и истока, мислима последњи пут пребирајући по крокију Београда, дочекујем залазак Сунца, прихватајући то као губитак. Леђима окренута рељефу постамента бронзаног пријатеља, уснама искривљених у осмех поздрављајући Руског цара, ћутим…нека време тече…
Катарина Прица.
