Данас славимо једног од најзначајнијих хришћанских светитеља: Преподобни Антоније Велики је наследство поделио сиромашнима а његово одолевање искушењима стоји као највећи пример снаге вере

Српска православна црква, заједно са својим верницима широм света, обележава празник Преподобног Антонија Великог, једног од најзначајнијих светитеља хришћанске традиције.

Преподобни Антоније Велики рођен је око 250. године у селу Коми, недалеко од Хераклеје, у угледној и имућној породици. Након ране смрти родитеља, када је имао свега 18 година, бригу о малолетној сестри поверио је рођацима, док је целокупно наследство поделио сиромашнима. Већ са 20 година одлучује да се у потпуности посвети аскетском животу, којем је тежио још од детињства.

Повукао се у пустињу, где је провео наредних осам деценија у самоћи. У почетку је боравио у гробници у близини родног места, бавећи се дрводељством, молитвом и размишљањем о Светом писму. За њега никада није постојала граница духовног усавршавања сваки достигнути циљ био је тек степеник ка следећем. Са људима је имао минималан контакт: долазили су да му донесу хлеб и со у замену за његове рукотворине, или би се сусретао с њима приликом одласка на богослужење.

Црквено предање сведочи о његовим тешким духовним борбама. Мучиле су га сумње у исправност напуштања света и богатства, брига за сестру, као и снажна телесна искушења. Све је то савладавао постом, молитвом, бдењем и телесним подвигом. Према предању, ђаво му се на крају јавио у лику малог црног дечака, признајући пораз, покушавајући да га наведе на гордост. Антоније је, међутим, препознао замку и презрео га, након чега се искушења више нису понављала. Ови догађаји вековима су надахњивали бројне хришћанске уметнике, а ''Искушења Светог Антонија'' често се тумаче као симбол борби савременог човека који тежи хришћанским идеалима.

Његова светост убрзо је постала позната широм света, па су се око њега окупили бројни ученици које је поучавао речју и личним примером. Током 85 година подвижничког живота, само два пута је напустио пустињу и отишао у Александрију, први пут у време прогона хришћана, у жељи да пострада за веру, а други пут на позив светог Атанасија, како би одбацио оптужбе аријеваца да је следбеник њихове јереси.

Упокојио се у 105. години живота, оставивши иза себе мноштво ученика и снажан утицај на развој монаштва. Иако није имао формално образовање, био је духовни учитељ и саветник најумнијих људи свог времена, међу којима и светог Атанасија Великог.

Када су га једном изазвали јелински филозофи, ослањајући се на књишко знање, Антоније им је поставио једноставно питање:

''Шта је старије, разум или књига? И шта је узрок чему?''

Тиме их је посрамио, јер су схватили да располажу само наученим знањем, док је он поседовао истинску мудрост.

Преподобни Антоније Велики остао је упамћен као утемељивач хришћанског монаштва и један од највећих духовних стубова Цркве.