Данас славимо велики празник: Верује се да Свети Василије Амасијски штити ове људе

Лициније, зет цара Константина, чијом је сестром био ожењен, претварао се пред царем као хришћанин, али када је добио од цара на управу цео Исток, он је почео најпре тајно а после и јавно да гони хришћане и утврђује идолопоклонство.

Једном прилико, хтео је да оскврнити девицу Глафиру, која је била у служби царичиној, али након што се пожалила царици, она ју је тајно посла из царског двора у Никомидији у област Понтијску.

Девица је дошла у град Амасију, и ту је срдачно примљена од епископа Василија и осталих хришћана. Глафира је била врло радосна, што је остала девица и писала је о томе царици. И царица се радовала и слала јој новац за храм Амасијски.

Међутим, једно писмо Глафирино, упућено царици, дошло је у руке царском евнуху, који га је показао цару Ликинију. Сазнавши цар где се налази Глафира, одмах је послао људе да доведу у Никомидију и њу и епископа.

У међувремену је умрла Глафира, те су војници доведли само Василија везана. После мука и тамнице свештеномученик Василије је посечен и бачен у море, 322. године.

У хришћанској традицији се помиње да су његови клирици, по указању ангела Божјег, нашли Василијево тело близу града Синопа, извукли га из воде помоћу рибарских мрежа, и пренешли у Амасију, где су га чесно сахранили у храму, који је он и подигао.

Ово је била слава рабаџија, па тиме и београдских Палилулаца староседелаца, који су се осим земљорадње бавили и рабаџилуком.

Тропар:

"Био си наследник Апостола престолом и заједничар духом, богонадахнуто дело си нашао у виђењу духовног узрастања: Због тога си уздизао реч истине и ради вере си до крви пострадао, свештеномучениче Василије: Моли Христа Бога да спасе душе наше. Амин."