Медијски терор и лицемерје: Ко заиста шири страх у Србији?
Асоцијација независних електронских медија (АНЕМ) данас је издала саопштење у којем осуђује поједине наводе јавности и политичких актера који су новинаре телевизија Н1 и Нова С означили као терористе.
Са становишта формалног права, свака оптужба овог типа свакако захтева велику одговорност. Али поставимо, без емоција, једно суштинско питање: да ли је та квалификација заиста без основа?
Тероризам није само бомба, отмица или директан напад. Тероризам је, у свом најдубљем смислу, пропаганда уз помоћ насиља. Тероризам је метод изазивања страха, хаоса и политичког притиска, и то пред очима јавности. Терористички чин без публицитета је као ватра без дима, ако га нико не види, није ни горео. Баш зато је медијски публицитет кључан део терористичке стратегије.
Медији Јунајтед медија групе, читав дан 28. јуна, на највећи српски национални и верски празник, проводе у директном преносу са улица Београда. Не описују невестећања. Спинују и као по команди, немире инспиришу. „Спонтано изражавање“, „оштећени грађани“, „мирни грађани“, уз понављање теза да је „једино решење смена власти“, делују, не као извештавање, већ као пропагандно хушкачки позив на револуцију и сукоб. То више није новинарство, то је део теренске операције.
Када камера не бележи стварност већ је режира, а поруке националног значаја замењују монтажама хаоса и крви, тада имамо право да питамо: да ли су ови медији само посматрачи, или саучесници? Ко има користи од изазивања страха у друштву? Ко спаја блокаде, протесте, притиске на институције и спиновање у медијима у једну савршено синхронизовану операцију?
Јер на Видовдан, дан светосавски, народног и духовног сећања, док су грађани испред Скупштине мирно обележавали празник, групе политички мотивисаних блокадара напале су окупљене, насртале на полицију и провоцирале сукоб. И управо та, на лицу места, била је новинарска екипа Н1 и Нова С, који су сваку тензију, не смиривали, већ подгревали. Уместо новинарске одговорности, гледали смо директне преносе потенцијалног грађанског рата.
АНЕМ у свом саопштењу позива "владе земаља које су узори за друштво какво желимо" да помогну Србији. Али које су то земље? Оне које су бомбардовале Србију 1999. године и подржале сецесију Косова? Оне које данас финансирају НВО сектор који шири антисрпску пропаганду? Или можда оне које Српски народ називају геноцидним, а ћуте пред зверствима над Србима у Крајини, Босни и на Космету?
Да ли су нам узор они који отворено подржавају тзв. "Косово" и шиптарске терористе (да, праве правцате терористе) док свакодневно газе права Срба у нашој јужној покрајини? Или можда оне владе и фондације које годинама сипају милионе евра у пројекте рушења српских институција, свргавања легитимно изабране власти и покушаја изазивања новог Мајдана у Београду?
Све су то легитимна питања, као што је легитимно и питање: може ли се медијска подршка насиљу и урушавању државног поретка назвати неком другом речју осим медијског тероризма?
Слободно новинарство не подразумева слободу рушења државе. Јер када новинар постане инструмент за изазивање страха, хаоса и сукоба, он више није медијски радник, већ терориста.
"Онај у прашини"