О отварању Факултета за Српске студије у Нишу: Одговор професору Драгану Жунићу

Покретање предлога и одлука о оснивању факултета на коме ће се изучавати српски идентитет, наишла је на подршку и оспоравање. Заступници првог става тврдили су да је тако нешто потребно српском образовању и научном истраживању.

Они други су, по неком правилу, политички са омотом академизма, одбацивали такву образовну новину. Један међу овим другима је и некадашњи професор Филозофског факултета у Нишу Драган Жунић који је у тексту „Идентитетске науке ће се изучаватиу Нишу“, (Данас, 15, 11. 2025) изнео неколико „неуређених коментара“ и низ презира према патриотском опредељењу („бусање у патриотске груди -таламбасе“). Па да размотримо те коментаре у три дела и осам параграфа.

1.Не постоје „самопрокламовани бранитељи национални интереса“ али постоје самопрокламовани негатори националних интереса. Човек припада нацији и васпитањем и образовањем, приврженост општем интересу показује у свом понашању а да то не наглашава. То је, како је запазио Колаковски, природна ствар. Али они који се гнушају нације у којој су рођени нужно сами себе рекламирају. А биће да је Драган Жунић у нормалној критици критичара предлога видео „противнике Србије“. То је логички испљувак звани део за целину.

2.Патриотизам је једна морална и политичка вредност. Можемо ли замислити нацију која би била лишена ове вредности? Једна отрцана етикета о патриотама могла би се овако преформулисати: антпатриотизам је „прибежиште хуља“.

3.Овај који пише текст о „неуређеним коментарима“ има више књига и радова о идентитету. Структурна знања овог појма су језик, религија, историја, обичаји, стваралачке личности. Ова знања су дисципланрна али и могу да буду део посебних систематизованих студија на посебном факултету. Мит је такође део идентитета, а очекује се да на Факултету српских студија део једног предмета буде и деконструкција антиидентитетских митова.

4.Факултети могу да се оснивају када се појави интересовање студента за нека знања. Али, универзитете и факултете у Србији оснивала је држава. Другим речима, у складу са образовном политком државе, потребама друштва и науке, факултете оснива држава од 1905 године.

5.Идентитетске науке нису „идеолошко-политичка флоскула“. Идентиет није културно историјска конструкција, већ дат историјским обликовањем основних вредности колективног постојања. Он је дат, наслеђен а постмодернисти форсирају конструкт. Одакле Драгану Жунићу ово знање о „идеолошко-политичким флоскулама“?

6.По којој логици Драган Жунић пореди праксу сличних студија у другим земљама са скакањем у море!! Српско образовање се развијало тако што се угледало на друге универзтете (Видети моју књигу Два века образовања у Србији, 2005). Ово поређење је прави шлаг на „неуређене коментаре“.

7.Да је уредио своје коментаре не би сам себе демантовао. У овом параграфу читамо мали галиматијас. Прво FF у Нишу основан је 1971. са низом студијских одељења која су се издвојила у посебне факултете:Али по Жунићу основан је, не због децентрализације образовања већ политичком вољом ондашњих власти. Где је пронашао ове разлоге? Када су се 1999. године ПМФ и FFK издвојили из FF то је због политичких мотива, тобоже FF је „постојани критичар ауторитарног и партократног поретка“. Ево признања о политичком деловању факултета противно свим законима. А написано је признање да је оснивање студијских група на FF у Нишу текао „благо на герилски начин“. По Жунићу Филозофски и Филолошки у Нишу нису раздвојени јер је „превладао разум“. А на Универзитету у Београду су раздвојени и ту није било разума!!

8.Држава је оснивач свих универзитета и њено је право да оснива и ствара нове факултете (и да гаси). Академске установе могу да се сагласе или не, али они не изражавају општи интерес државе, друштва, науке и образовања. Код приватних оснивача високошколских установа ово питање се поставља. Али код самоуправљача на српским универзитетима, то је питање број један.

9.У овом делу својих „неуређених коментара“ Драган Жунић обилато каља образ колегама који се залажу за оснивање новог факултета. Они су „штребери“, „воњ издаје“ , „раде по налогу аутократског режима“. Нису суштински припадали FF у Нишу, а припадају остали, суво цвеће наставника. Такав речник осветљава карактер онога ко их је написао. Да лије он тај који ће одредити ко „суштински припада Филозофском факултету“? А о аутократском режиму у Србији могли бисмо да проговоримо чињенички и појмовно, а не етикетама и уличним паролама. Људи често пројектују своје особине на колектив, институције, државу. Зна ли Жунић разлику између аутократије и демократије?

10.Ништа није урађено противзаконито, а јесте против мишљења управе FF у Нишу. Запослени по департманима имају своју слободну вољу, нису комади намештаја, као што нису били и сви они који су се издвајали у прошлости; њихово је да ли ће да следе општи интерес државе у образовању.
 

Није то сецесија, већ противизаконито, противуставно деловање FF у протеклих годину дана. И није FF у Нишу „непоћудан, аутономан, отворено супротстављен аутократском режиму“ (!!), већ отворено супротстављен свим позитивним законима о високом образовању. Где то има да се студентима годину дана забрањује студирање, да се наставницима ускраћује прво на рад, а на улицама спречава кретање грађана! Не би ме изненадило да се појави снимак како Драган Жунић стоји не некој раскрсници и не дозвољава све академски да се возила крећу. А све што пише и чини део је одбране самоуправног универзитета који се ужилио од 1950. године и упркос свим друштвеним и политичким променао остао недирнут. А групе и поједини професори шире неслободе и неравноправност, незаконитост уз подршку 4000 лица (ко зна ко је све потписао) а међу којима су и странци, они из бивиших југо република и дежурни противници свега и свачега у Србији.
 

Дакле, одлука о оснивање Факултета српских студија само је за Жунића и Жуниће свирепа н подмукла и из ниских побуда. За оне који разумно мисле о развоју српског образовања одлука је донета на законит начин из високих побуда. Оснивање овог факултета је демократско право државе и просвећене јавности да има високошколску установу за проучавање српског идентитета.

Аутор: Професор др Зоран Аврамовић