Пре 111 година почео Први светски рат: На данашњи дан Аустроугарска војска објавила рат Србији - ево шта се догодило

Тог дана Аустроугарска је објавила рат Србији. Њена војска започела је рат исте ноћи артиљеријским дејством са ратног брода Бодрог. Било је притом и сведочанстава да су напади на тло Србије, артиљеријски, започели и раније, као код Великог Градишта.

Објава рата Србији достављена је отвореним телеграмом. У њему је стајало да се Аустроугарска налази у ратном стању са Србијом, уз напомену да одговор Србије на захтеве Беча, ултиматум, није задовољио.

Барон фон Гизл, посланик Двојне монархије у Београду, предао је ултиматум неколико дана раније, 23. јула у вечерњим сатима, Лазару Пацуу, ондашњем министру финансија, у својству заступника председника Краљевске српске владе Николе Пашица.

Званични Беч тим текстом је оптужио Србију за, наводно, подривачку активност против Аустроугарске. У тексту је потенцирано да су у Србији атентатори обучавани, наоружани, а онда и пребачени преко границе у Аустроугарску.

Непосредан повод за напад на Србију, заправо оправдање, била је трагедија која се догодила у Сарајеву на Видовдан 28. јуна 1914, тачно месец дана пре почетка рата, када је убијен аустроугарски престолонаследник надвојвода Франц Фердинанд.

Припадници Младе Босне, који су извршили атентат, били су огорчени противници Аустроугарске, не само из националних, патриотских разлога, него и социјалних, пошто Двојна монархија није променила феудално наслеђе Турске на простору Босне и Херцеговине, него је одлучно штитила повлашћени статус муслиманских велепоседника, што је огромна већина тамошњег становништва видела као тешку неправду.

Истовремено, младобосанци су били уверене присталице југословенске националне идеје, што они нипошто нису раздвајали од српског патриотизма. Било је међу њима представника све три верско националне групе Босне и Херцеговине, али највише Срба.

На основу истраге вођене у Сарајеву пошто се атентат догодио, закључено је да су атентатори боравили у Србији, као и да су тим путем донели оружје.

Иако је установљено да званични Београд, односно власти Краљевине Србије нису имале везе са атентатом, поједини припадници државних служби Србије помогли су потоње атентаторе.

Приликом предаје ултиматума изасланику Николе Пашића, Лазару Пачу, 23. јула, барон Гизл нагласио је да се званични одговор Београда очекује у року од два дана.

Текст ултиматума садржао је десет тачака. Захтевана је обустава пропаганде против Аустроугарске, ма у ком виду, обустава рада организација које, по тумачењу Беча, раде против Двојне монархије, пре свега се мислило на Народну одбрану. Исто тако, да се из образовног система уклони све противно интересима Аустроугарске.

Потом, да се из државне службе одстране сва лица за која се из Беча тврди да су се бавила подривачким радом против Аустроугарске. Захтевано је, одмах, хапшење свих осумњичених за помоћ у атентату, као и ефикасно затварање границе. Исто тако, инсистирало се на учешћу аустроугарских службених лица на територији Србије приликом истрага, као и спровођења судских поступка против наведених лица.

Суочене са претњом рата са супериорном Аустроугарском, српске власти изашле су у сусрет свим захтевима званичног Беча, изузев учешћа органа Двојне монархије у истрази, односно судским поступцима на територији Србије, при чему је наглашен жал због трагичних догађаја у Сарајеву и неодговорног чина атентатора, мајор Војислав Танкосић је ухапшен, а потрага је покренута и за другим осумњиченима.

Одговор су у крајње помирљивом виду срочили Никола Пашић и Стојан Протић. Он је затим достављен у посланство Аустроугарске у Београду неки минут пре 18. часова 25. јула. Барон Гизл, међутим, већ је напуштао Београд.

Била је то прилика на коју се дуго чекало у Бечу, за како су веровали, коначни обрачун са Србијом. У врховима Аустроугарске, официрском кору, па и јавности, постојало је одушевљење идејом одлучног обрачуна са Србијом.

У Србији насупрот, исцрпљеној у ратовима 1912/1913. општи став је био да сукоб са Аустријом треба на сваки начин избећи.

Када је постало јасно да предстоји напад, Влада и централна државна тела Краљевине Србије измештени су у Ниш, у складу с налогом од 25. јула, док је Врховна команда смештена у Крагујевац.

Пошто је примио телеграм с објавом рата, Никола Пашић, председавајући Савета министара Краљевине Србије, запутио се у здање Окружног начелства у Нишу. Са балкона тог тела обратио се затим окупљеном грађанству предочавајући да је Србија нападнута.

Масивна аустроугарска инвазија на Србију уследила је 12. августа упадом преко Дрине Пете и Шесте армије. Паралелно, из Срема и Баната, где се налазила Друга армија Аустроугарске, вршена су диверзантска и артиљеријска дејства, пре свега с циљем заваравања, како би се скренула пажња са тежишног удара преко Дрине. Генерал Оскар Поћорек, заповедник инвазионих трупа, командант Балканске војске Аустроугарске, претходно војни гуверенер Босне и Херцеговине од 1911, био је одлучан да се најоштрије обрачуна са Србијом.

У Сарајеву, Босни уопште, делом и другде, на делу је била антисрпска хистерија. Убрзо по атенату започели су погроми над Србима. Широм Аустроугарске Срби су хапшени, многи стрељани. У Босни је Поћорек од локалне муслиманске фукаре организовао посебне формације, Шуцкорпус, чија је улога била терор над Србима. Преко 5.000 Срба је тада ухапшено, 460 убијено.

Српска врховна команда схватила је убрзо да удар са Дрине није заваравање, па је уследила концентрација трупа у тој области.

Током Церске битке августа Пета Аустроугарска армија је потучена па се у растројству повукла. За успешно руковођење војним операцијама током Боја на Церу Степа Степановић добио је чин војводе.

Била је то прва велика победа савезника у Светском рату.

После пораза Поћорекових инвазионих трупа у Колубарској бици новембра/децембра ни један војник Аустроугарске није се више налазио на територији Србије, осим заробљеника. Живојин Мишић награђен је потом чином војводе.

Победе Срба 1914. године силно су подигле углед Срба, како међу савезницима, тако и у Бечу и Берлину.

Затим, у јесен 1915. Србију су удружено напале Аустронемачке трупе, под командом фелдмаршала фон Макензена. Одмах затим и Бугари с леђа. После трагичног повлачења преко планинских врлети до Јадрана, српска војска ће се опоравити на Крфу и у залеђу Солуна, где је образован нови фронт.

Пробојем Солунског фронта, који су извели Срби средином септембра 1918, и победоносном офанзивом Срба, Централне силе су поражене. После капитулација Бугарске, Турске, потом и Аустроугарске, уследило је примирје са Немачком 11. новембра, чиме је Први светски рат окончан.

Танјуг