Преминула бака Вида - Њено тело пронађено под снегом, недалеко од куће у којој је живела: Имала је један завет
Умрла је бака Вида Корићанац из Пекчанице, код Краљева. Умрла баш онако како је и живела, у брдској тишини, са молитвама међу шљивама. Њено тело откривено је под снегом, недалеко од куће у којој је живела.
Готово незапажено у медијима је прошла вест да је бака Вида преминула. Она је, није претерано рећи, била наша савест.
Виду Корићанац је живот оставио да самује у Јајинцу, подно планине Јелице. Имала је порода, две ћерке, али деца обично оду својим путем. И њена су. И није да није имала позива да остави брда и трошну кућу, али она је имала други завет…
Ту, око њене куће, као и око многих у Србији, током Великог рата, била је велика погибија. Њиве и шљиваци прекопани, претворени у ровове и испуњени лешевима, немачким и српским.
Раде Вукосављевић, мајор у пензији, открива да је 9. новембар 1915. био најтрагичнији. Немци су по своје дошли и однели, однети су или сахрањени и већина српских, али је њих четворо остало на немилост лешинарима. Знало се само да су били артиљерци и да су припадали Ужичком одреду. Знало се и да су били млади, али су им имена и ко их је испратио од куће, остали непознати.
Бака Видин свекар, Раица Бакшуновић, незнане јунаке ће, заједно са својим стрицем Милојем, сахранити крај оближњег извора и поставити спомен плочу. Касније су подигли и чесму, коју су неки други Немци рушили, али увек ју је неко подизао. Чак и самохрана Вида. Ту су Бакшуновићи палили свеће и молили се за душе свих ратника.
И Вида је у томе учествовала, да би временом тај завет породице прихватила на себе. Чак и онда кад је остала сама са две нејаке девојчице, па и кад су оне отишле. Некад празником, некад недељом, а често и у оба благдана, Вида је прилазила чесми и крсту с молитвама и свећом воштаницом. Осим њених познаника и намерника, других молитвеника није било. И тако, више од шест деценија.
Како смо немарни према прецима и историји, Вида је овде била наша једина савест. Ко ће, ако нећу ја, знала је да каже.
Недавно, једне новембарске вечери, нико се није јавио на бака Видин телефон. Испразнио се и престао да звони. Ћерке су биле обузете страхом и сумњом. Падао је снег… Нови дан је открио Видино тело под снегом, недалеко од куће. С телефоном, угасио се и њен живот, свећа за ратнике и нада да ће више ико тако ревносно брисати снег са крста и сећи коров око спомен чесме.
Извор: Србија Данас/Круг
