Симбол Србије поново осваја небо: Прелепе вести о ОРЛОВИМА КРСТАШИМА стигле из Војводине, али и даље постоји ризик да их више никад не видимо

У освит сваке године, тек што прођу божићни празници, опремљени двогледима, дурбинима и фотоапаратима, десетине чланова, сарадника и волонтера Друштва за заштиту и проучавање птица Србије (DZPPS) размиле се по читавој земљи. Њихов примарни циљ је да попишу птице водених станишта, од патака и гусака преко галебова до ждралова.

Али у Војводини, они упиру поглед и ка дрвећу на копну, пажљиво трагајући за једним важним националним симболом - орловима крсташима који су критично угрожени.

"Ове године смо на територији Војводине пронашли више од 30 гнездећих парова орлова крсташа. Претходне их је било 20, што је пораст популације за 50 одсто", открива за портал Клима101 Мирјана Ранков из DZPPS-a.

Међутим, колико год ово деловало импресивно, резултати су још упечатљивији када се вратимо у 2017. годину. Наиме, пре свега једне деценије, крсташи били су на ивици изумирања: у Србији је живео само један једини гнездећи пар – Бора и Ержика са севера Баната.

"Презадовољни смо. Посматрамо да ли је све у реду и да ли крсташи држе територију, као и да ли су се се појавиле нове птице. У том подвигу помажу нам и пољопривредници, ловци и мештани који нам јављају информације где су их видели, што ми проверимо и забележимо", додаје Ранков, орнитолошкиња и чланица екипе која, између осталог, директно на терену броји и бележи птице.

Који су водећи ризици за орлове крсташе?

Орлови крсташи су крупне птице грабљивице: уз дужину тела од преко 80 центиметара и тежину између 2,5 и 4,5 килограма, њихов распон крила достиже и преко два метра.

Боја перја мења им се са старошћу – птићи су светлосмеђи, док су одрасли примерци углавном тамнобраон, малтене црни, са карактеристичним златним или светложутим нијансама на потиљку и задњем делу врата. Канџе могу бити веће од медвеђих: оштре су и сиво-црне, прилагођене лову и држању плена. Њихов снажан и закривљен кљун, у основи плавкасто-сив, завршава се готово црним врхом.

Све ове карактеристике упућују на то да су крсташи изузетни ловци, а истовремено и симбол снаге и слободе. И као такви красе грб Србије.

Ни то не гарантује њихов опстанак...

Али чак ни то није гарантовало опстанак овој, словом закона, строго заштићеној врсти.

"Нагли пад популације орлова крсташа почео је још деведесетих година и задржало се свега неколико парова на Фрушкој гори и у Делиблатској пешчари", открива Мирјана Ранков.

Онда је пре десетак година књига орлова крсташа спала на два слова, већ поменуте Бору и Ержику који су се населили близу села Српски Крстур.

Како објашњавају из Друштва за заштиту и проучавање птица Србије, Војводина је претворена у велику њиву: "Уништава се велики број стабала, слатинска и шумостепска станишта, каква преферирају орлови крсташи, узурпирају се, а њиве укрупњавају. Управо је овај губитак станишта најпроблематичнији".

Домовина орлова крсташа у Србији, Војводина, једна је од најмање пошумљених регија у Европи. А повезаност протагониста ове приче са дрвећем крије се већ у њиховом имену: претпоставља се да су крсташи назив добили по томе што своја гнезда често свијају на столетним храстовима, тзв. записима, који на себи имају крст и које наш народ сматра за светињу.

Опасности по орлове крсташе у Србији

У модерно доба, записа је нажалост у војвођанским атарима све мање, али преференција орлова крсташа у равницама остаје иста – високо, дуговечно, претежно усамљено и изоловано дрвеће, било да има крст или не.

"Пошто им је данас тешко да у Војводини нађу мале групације старих стабала, приморани су да користе и она лошија која им мање одговарају. Гнезда праве високо у крошњи дрвета како би имали поглед у отворено", каже Ранков.

Ризици за орлове крсташе не стају на губитку станишта: опстанку смета и узнемиравање птица у гнездећем периоду, било оно случајно или не, с обзиром на то да они, према речима Ранков, напуштају гнездо када уоче опасност, остављајући младунце незаштићеним.

Птице страдају и од струјних удара, нелегалног лова или као колатерална штета масовног тровања глодара на њивама. Додатну опасност представља и сузбијање звери попут лисица, шакала и напуштених паса који наносе штету у ловиштима или нападају живину и стоку.

С друге стране, орлови крсташи су природни непријатељи ситних штеточина и тиме директно помажу пољопривредницима. Иако су им текунице омиљени плен, на њиховом менију се често налазе и други глодари који десеткују усеве.

"Уложене су године рада, а само једним тровањем можемо да изгубимо читаву популацију", упозорава Мирјана Ранков.

У овим ризичним околностима, пораст броја јединки и очување орлова крсташа резултат је различитих програмских активности Друштва за заштиту и проучавање птица (DZPPS), као и пројекта "PannonEagle ЛИФЕ" у којем су поред њих учествовали и партнери из четири друге земље Панонске низије – Мађарске, Словачке, Аустрије и Чешке.

Како је спречено изумирање орлова крсташа?

Све је почело тако што је 2017. године први пут у Србији организовано непрекидно чување птичјег пара: волонтери су из кампа на безбедној удаљености даноноћно бдели над Бором и Ержиком у критичном периоду, од марта до јула, тачније за време гнездеће сезоне, док млади не полете.

Они су били стража против било које врсте узнемиравања, од пољопривредних машина до случајних пролазника, чувајући једине наше преостале орлове крсташе чак и од временских непогода током три године док популација није почела да се увећава.

Ова пожртвованост уродила је плодом: Бора и Ержика наставили су лозу и крсташи су се постепено враћали на небо изнад Србије – године 2022, њихова популација се увећала на пет гнездећих парова, да би прошле године достигла бројку од 20, а ове отишла и на преко 30.

"Са једног на преко 30 гнездећих парова је велики успех. Верујем да ће се након тога популација стабилизовати и да нећемо морати да бринемо за опстанак ове врсте", потцртава Мирјана Ранков из DZPPS-a.

Мисија усмерена на опоравак орлова крсташа подразумевала је и друге акције на терену као што су постављање вештачких гнезда, односно металних платформи за гнежђење, кошење зараслих пашњака како би се обезбедио опстанак текуница и формирање хранилишта током зимског периода када орлови траже плен.

Али велики део слагалице било је и подизање свести у локалним заједницама где су присутни крсташи.

Према речима Ранков, некада су за орлове крсташе знали само стручњаци, а сада је у јавности пробуђена свест о симболичком и екосистемском значају ове врсте.

А у таквом контексту, рад на заштити крсташа знатно је лакши.

Популација се прати помоћу прстеновања, које служи обележавању индивидуалних јединки, а део је опремљен и тзв. телеметријом. Ова савремена метода мониторинга подразумева коришћење технологије попут ГПС уређаја који служе праћењу кретања, понашања и миграције птица у реалном времену.

"На овај начин прати се шест птица, обележених у периоду од 2021. до 2025. године. Занимљиво је да су све јединке различитог узраста, од једне до преко пет година, па добијамо различите увиде у њихово понашање – од тога где се хране до тога где лете и гнезде се”, прича Ранков.

Орлови крсташи у овом периоду полажу јаја

У свим земљама Панонске низије орлови крсташи строго су заштићени. Међутим, ситуација није свуда иста.

"У Мађарској је пројекат заштите кренуо пре 40 година: имали су 20 парова, а сада преко 500. То је тзв. централна (цоре) популација орлова крсташа, а све остале су проширење те популације из Мађарске, укључујући и нашу”, наводе у DZPPS-u.

Али нама је свакако фокус на домаћим крсташима – од Боре и Ержике до Феликса. Због тога је циљ Друштва за заштиту и проучавање птице (DZPPS) заправо заједнички циљ свих нас.

На Балкану орлови крсташи јаја полажу у од краја марта до средине априла. Као што је поменуто поменули, кључно је да у њиховој родитељској улози не буду ометани како би успели да подигну нову генерацију.

"Добро је што повратак и експанзија крсташа иде у оваквим бројевима и у свим правцима, од централног Баната до јужне Бачке. Надамо се да ће једног дана поново летети изнад Фрушке горе и да ће се проширити и на Шумадију", закључује Мирјана Ранков.

Србија Данас/Клима101