Срби побеснели због "тајне ставке" на рачуну у једном новосадском ресторану: Да ли сте приметили шта вам наплаћују?

На рачуну из једног новосадског ресторана, поред свих наручених јела и пића, појавила се и ставка "Кувер" у износу од 120 динара. За оне који не знају, кувер је додатни трошак који покрива прибор, хлеб или трошкове постављања стола, а у конкретном случају био је јасно истакнут и у јеловнику. Ипак, многи гости сматрају да, иако наплата кувера формално није скривена, сама идеја да се прибор и основна услуга додатно обрачунавају делује нелогично. Када наручите јело, природно очекујете да добијете и нож, виљушку и тањир, а не да их плаћате посебно. Управо због тога, иако кувер стоји у менију, реакције гостију су бурне и пуне незадовољства.

Све чешће ресторани у Србији уводе наплату кувера као начин да покрију део трошкова сервиса, али гости не крију револт. Људи коментаришу да није проблем да плате хлеб или додатни прилог, јер то виде и сами наручују, али им смета да прибор и постављање стола буду посебно тарифирани. Најчешћа примедба је да то делује као да се плаћа нешто што је елементарна ствар сваке угоститељске услуге. Додатних 120 динара можда не делује много, али психолошки ефекат на госта је снажан, људи се осећају као да им се наплаћује "дисање у ресторану".

Срби не крију задовољство па су друштвене мреже преплављење огорченим коментарима типа:  "Океј је наплатити хлеб, али прибор? Па зар то не иде подразумевано?" Други се иронично питају да ли би могли прибор да понесу кући када га већ плаћају. Посебно је занимљиво што и они који примећују кувер на менију често кажу да се осећају нелагодно јер немају реалан избор да га одбију, једноставно им се аутоматски додаје на рачун, без обзира да ли су уопште користили хлеб или не. У том смислу, кувер се перципира мање као услуга, а више као обавезна такса.

Како је у Европи и свету?

У многим земљама Европе слична пракса постоји већ деценијама. У Италији, рецимо, готово сваки ресторан обрачунава "цоперто" или "пане е цоперто", који се наплаћује од једног до пет евра по особи. Он покрива хлеб, прибор и сервис, али кључна разлика у односу на Србију јесте то што гости унапред знају да та ставка постоји и да је обавезна. У неким регијама, попут Рима, пракса наплате је чак забрањена уколико није јасно истакнута на менију. Слично је и у Шпанији, Португалу и Грчкој, где ресторани често стављају на сто маслине или хлеб и потом их наплате, али гост има могућност да то одбије. Транспарентност и право на избор чине кључну разлику.

Заговорници кувера тврде да је реч о поштеном начину да ресторан покрије реалне трошкове, од прања и одржавања прибора, преко хлеба, до самог сервиса. Међутим, критичари подсећају да су то основни елементи угоститељства и да би морали бити урачунати у цену хране и пића. Плаћати посебно кувер, тврде гости, исто је као када би вам наплатили чашу у коју сипају пиће које сте већ поручили. Формално све може бити транспарентно, али питање је да ли је то фер према потрошачима.

На крају, јасно је да кувер, иако истакнут у менију, остаје спорна ставка међу гостима. Људи немају проблем да плате оно што наруче, али имају проблем са додатним износом за услугу која би требало да буде укључена у цену. Чињеница да се о овој теми све чешће расправља показује да кувер код нас више иритира него што оправдава. Зато би ресторани, ако већ желе да га наплаћују, морали да размисле не само о формалној транспарентности, већ и о томе како та пракса утиче на поверење и задовољство гостију. У супротном, ризикују да им неколико десетина динара донесе много већи губитак у виду незадовољних и изгубљених муштерија.