Титов лекар описао како су изгледали његови последњи дани: Ово је реченица коју је изговорио пред смрт

У последњим данима Титовог живота, у болници у Љубљани, све време уз маршала био је његов лични лекар, др Миломир Станковић, који је открио како су изгледали Титови последњи дани.

Јосип Броз Тито преминуо је 4. маја 1980. године, а његов лични лекар открио је детаље о тајном лечењу.

- Све је било у тајности око лечења Јосипа Броза Тита. Дошла је моја супруга да ме посети на Брду код Крања, а нисам смео да јој кажем да ће сутра Титу бити ампутирана нога. Никад нисте знали ко можда слуша - почео је своју причу др Станковић.

Он је, гостујући у једној емисији, открио да су им у самом клиничком центру говорили да не журе појединим ходницима, јер су новинари гледали кроз прозор.

- Упозорени смо да ће, ако будемо журили, новинари схватити да је нешто хитно. Максимална тајност. Инјекције смо носили у неким торбицама да се не би видело. Нико из његове пратње није знао шта ми то њему дајемо. Све је била тајна - казао је.

Описао први сусрет са Титом

- То је било ујутру 15. маја на Брионима, у његовој резиденцији. Он излази из купатила, истуширан, обријан и чека да му се да инјекција. Пратио је сваки мој покрет погледом. После тога је увек имао поверење у мене. У то време сам био лекар на ВМА (Војномедицинској академији у Београду). Када сам први пут дошао код њега, поздравио ме је као да ме је видео јуче:

- Добар дан, докторе, како сте?

- Добро сам, друже председниче, како сте ви?

- Мене, докторе, стеже ова вражија реума. Знате, ја лечим реуму.

- Друже председниче, ми кад вас видимо на телевизији како корачате, сви кажу да сте ви здрав човек.

- Ех, докторе... Ја добро стегнем зубе док корачам пред камерама.

Др Станковић каже да је једном, док је Тито имао физикалну терапију, приметио његово лево стопало које није изгледало добро.

- Било је бледо и имало неку необичну модрицу. Као да је неко мастило просуто на њега, потпуно ограничено... Није било разливено. Пошто је он тада мало дремао док су га масирали, мислио сам да то не примећује. Опипао сам пулс - није га било. Изашао сам и сачекао да заврше са терапијом. После неког времена Тито излази и пролази поред мене. Његова ми масерка каже: „Па он је видео да сте ви нешто радили. Чим сте изашли, питао нас је шта сте то видели. Морате му нешто рећи...“ Пришао сам му и рекао:

- Друже председниче, имате на стопалу једну промену која мора брзо да се прегледа.

- Докторе, Нова је година, немам времена за конзилијуме.

Како открива др Станковић, радило се о оклузивној ангиопатији.

- Није то била дијабетична, какву је имао на потколеници. Та оклузивна ангиопатија је значила да му је била зачепљена крвна жила која „храни“ ногу. То је било на бедреној артерији и њему је нога била угрожена. Ја сам био одговоран и морао сам нешто да предузмем. Покушао сам да га наговорим поново да пристане на конзилијум, али сада уз помоћ његовог ађутанта - додао је он.

– Ја сам рекао да се с тим сачека, проћи ће то – рекао ми је Тито.

Тито, према његовим речима, уопште није могао да прихвати целу ту ситуацију.

- Мало је било у њему страха. Видело му се на лицу. Ја сам једини сумњао да то може главе да му дође... Али и мене је могло стајати главе, јер нисам на време пријавио или нисам био довољно упоран да га наговорим. Један лекар то после пар дана није приметио, па су скоро мене оптужили да дижем непотребну панику. Али Тито је убрзо затим доживео страшан бол у нози, какав никада раније није имао... И ја сам то искористио да објасним његовом ађутанту да је ситуација веома озбиљна. Позвали смо још лекара - присећа се.

Тито опет није хтео да слуша упозорења и стално је говорио да "нема времена" и да ће "то проћи".

– Е онда је његов ађутант рекао да му конзилијум неће одузети много времена. И тада Тито пристаје да га конзилијум прегледа наредног дана - прича даље.

Дошла су и два врхунска стручњака из иностранства – један из САД-а и један из Совјетског Савеза. Совјетски лекар је прегледао ногу и циркулацију, док га је Американац прегледао целог. На крају су рекли да је Тито у добром општем стању, али да му је нога угрожена.

Тито је, како је др Станковић испричао, прихватао све лекове, али није хтео да остане без ноге.

- Рекао нам је: "Ако моја нога оде, ја ћу себи пресудити". Кад је требало да иде у болницу, ми смо му склонили пиштољ који је тајно чувао у једној торбици. Нико није смео да му каже да нога мора бити ампутирана, већ су само продужавали терапију у недоглед – терапију која није помагала. И све је тако било док се нога није осушила, а када се осушила, отровала је цео организам... Била је то кобна грешка која је маршала стајала живота - прича још.

Шта је Тита однело "на онај свет"?

Јосип Броз је после ампутације, како истиче др Станковић, био задовољан јер је операција успела.

- Говорио је да ће са једном протезом и једним штапом поново ићи на скуп Несврстаних. Лекари су одахнули, он је одахнуо... Међутим, то што се одуговлачило са ампутацијом почело је да узима свој данак. Било је неколико пута када је дошло скоро до краја, али су тада рађене инфузије, трансфузије, интубације, вештачки бубрег... И једно време се будио из те коме - говори доктор.

Др Станковић открива шта је, како каже, Тита "однело на онај свет".

- Велика грешка је била што му се излазило у сусрет да се лечи лековима, а не хируршки. Њега је на онај свет однела једна склеротична плочица у бутној артерији која је затварала артерију 50% и у којој је дошло до крварења... Та артерија је могла лако да се очепи. Ја бих то могао да урадим, али нисам имао овлашћења, а и Тито то не би дозволио – рекао је др Станковић и открио последње Титове речи:

– Када је схватио да је све пропало, његове последње речи су биле: "Шта све ово треба да значи!" Е сад, да ли се то односило на неке његове одлуке или на лекаре који су му обећавали да ће терапија успети – то не знам... Средином фебруара 1980. више није могао да говори, и до краја живота био је у индуцираној коми. Равна линија појавила се 4. маја у 15.5 – испричао је др Миомир Станковић.

Србија Данас/Глас јавности