Заувек прогнани: Страшна сећања Срба из Глине који су изгубили дом, али не и понос

Хрватска оружана акција  "Олуја" августа 1995. довела је до протеривања више од 220.000 Срба из Хрватске, а они који су преживели избегличку колону носе са собом страшна сећања.

Један од њих је Јован Метикош који је до 5. августа 1995. са мајком живео у Бјелим водама, у општини Глина, а затим је наредних 14 дана провео у избегличкој колони док није дошао у Србију. 

При томе, два дана ништа није јео, а како каже, у колони је видео страшне призоре који га и данас прогоне.

- Ја сам био тамо на ратишту и онда се то десило, повлачење. Битку нисмо изгубили, ми смо рат тамо изгубили. То је најстрашније. Једноставно нам је речено 'повуците се овамо', повукли смо се, 'повуците се овамо', повукли смо се и онда је готово. Контрола се изгубила и линија је пукла - рекао је Јован.

Његова мајка је кренула увече са другима, а Јован је отишао међу последњима ујутро, на трактору.

- Било је пресецања колоне, било је свега и свачега ту. Био сам близу када су нас бомбардовали, где су ону децу побили. Страшан призор - сећа се Јован.

Како даље прича, имао је пех да му се поквари црево на трактору, а он је отишао пешке до Приједора да покуша да га поправи.

Наишао је на неку фирму и њен директор му је рекао да може да му поправи то црево, али тек ујутро. Ујутро су радници дошли и поправили црево, а Јован се вратио до трактора коме су били скинути точкови и много других делова, тако да је остао и без трактора, а хране већ није имао.

- И некако сам ја то успео скупити из колоне. Људи су вратили те точкове и саставили све. Мислили су да је то неко оставио па да помогну себи. Не осуђујем никога. Нисам два дана јео тада, јер не можеш ни од кога узети. Како да узмем ја храну, тада сам имао 30, 31 годину, човеку који има пуну приколицу деце - присећа се Јован.

И тако је било до Бањалуке.

- Тако смо прошли Бањалуку, тамо према Дервенти, ту је већ све било организовано. Шатори, дочекивали су људи, храна, гориво,  била је нека друга прича. И то ти је то - рекао је Јован.

Коначно, 18. августа 1995. Јован преко Сремске Раче улази у Србију, где га чекају мајка и две сестре, које су дошле 1991. године.

- Ја први пут 1995. улазим у Србију. Ја сам Србију учио на карти. Нисам у Србији био. Нисам имао потребу. И после више нисам ни изашао - констатовао је Јован.

Трактором је дошао до Руме и ту га је оставио, јер није знао шта би са њим, а затим је 19. или 20. августа стигао у Смедедеревску Паланку, где му је била сестра.

Трактор, који је остао у Руми, је продао и од тог новца је купио плац на коме и данас живи.

На питање да ли га још увек прогоне та сећања на све оно , Јован одговара да млад човек све преживи, али да када остане сам много размишља да ли је нешто могао другачије да уради.

- Имаш хиљаду идеја да си могао другачије одрадити, али ниси могао помоћи ништа, ни себи, ни другима. Јер други су одређивали, али о тим људима се више не прича - истакао је Јован.

Како је рекао, ту је изгубио позитивно мишљење о људима  који су тада водили Републику Српску Крајину и сматра да се све могло спречити.

- И све је то договорено. То је жалосно, али истинито - оценио је Јован који се више никада није вратио на своје имање у Хрватској, а и даље нема никаква документа до избегличке легитимације.

Потресна исповест Драгише Драшковића из Глине

Драгиша Драшковић из Глине 1991. био је студент треће године Свеучилишта у Загребу и каже да је у априлу те године почео да сумња у намере хрватске владе пошто су на улазу на факултет једно јутро затекли велико слово У, што су факултетске власти одмах окречиле, али тако да се и даље види.

Рат га је затекао 26. јуна у родној кући у Глини, где је живео са мајком, а Драгиша прича да су се људи тамо сами организовали.

- Дошли су људи који су имали ловачко оружје, неко лично оружје и преко ноћи смо чували наше улице, наш крај. Није то била ни нека јасно формирана јединица, ни нека борбена група. Једноставно, људи који су ту живели. Међу тим људима су били и Албанци и Хрвати. Једноставно смо желели да се заштитимо и сви ти људи су до краја рата остали на нашој страни - прича Драгиша.

Власти Републике Српске Крајине дозвољавале су студентима да наставе студије, па је Драгиша уписао четврту годину на београдском факултету и завршио је, а по потреби, када су биле борбе, враћао се да се бори са својим народом.

У међувремену, упознао је Александру која је била са Романије и оженио је.

- Ми смо знали да ће доћи до нечега што се касније назвало Олуја, али нико од нас није веровао да то све тако брзо може да се деси. Супруга се породила 5. аугуста 1995. на саму Олују. Био сам код неких пријатеља и одлучили смо се да се на тај дан веселимо, због Александра који је тад рођен, а онда ћемо после тога да видимо шта ћемо даље - прича Драгиша.

Његова покојна мајка, која је умра 2000, била је у колони и тек након седам дана је успела доћи у Београд.

Драгиша се никада више није вратио у Глину и не жели.

Недостају му људи оданде, али истиче да је већина њих у Србији.

- Када би све мртве подигли и када би се сви вратили, то никад више не би било то. Једноставно, емоције људи, дешавања. Много тога се десило ружног између нас. Не знам шта би ме тамо чекало. Не знам ко би ме чекао. Ти објекти, кућа, аутомобил, све, то није битно. Битни су људи, а тих људи више нема - истиче Драгиша.

Каже да су му неки, који су посећивали Глину, слали слике његове куће без прозора, без крова, без подова, без ичега.

Прича како је његов син Александар, рођен на "Олују", сада грађевински инжењер.

Помагао му је док је радио објекат на Фрушкој Гори код људи, који су усвојили једно дете, чији је отац убијен на Коранском мосту, што је познати детаљ са почетка рата у Хрватској.

Тај човек их је упорно убеђивао да узму хрватске папире да би лакше путовали по Европи, да нас не би малтретирали.

- Мој син је ћутао све време, а када је човек био баш упоран у тој причи и када је нагласио како му тај усвојени син лако путује, онда му је мој син рекао: 'Побогу, зар он сад треба да стави тај пасош са том шаховницом и да га носи поред срца и практично да каже, нек сте убили мог тату да бих ја лакше путовао по Европи'. Ја сам поносан на српски пасош, поносан сам на ову земљу и немам намеру да мењам ништа - испричао је  Драшковић.