KOLONA DUGA DECENIJAMA
Jedan sastanak mogao je da spreči progon Srba i "Oluju": Amerikanci priznali da su imali mogućnost da obustave zločinačku akciju, ali nisu želeli?!
Da li je jedan sastanak mogao promeniti sve i kako su SAD priznale da je "Oluja" mogla biti obustavljena.
Operacija "Oluja" bila je velika vojna akcija Hrvatske u avgustu 1995. godine s ciljem zauzimanja većeg dela teritorije Republike Srpske Krajine, koja je tokom rata predstavljala srpsku enklavu unutar Hrvatske i težila je ostanku u sastavu Jugoslavije.
Zvanično je trajala četiri dana i završila se potpunim padom Republike Srpske Krajine, dok je Hrvatska uspostavila potpunu kontrolu nad ovom teritorijom.
3. avgusta 1995. godine, u Beogradu, iz američke ambasade izašla su dva zabrinuta čoveka - Milan Babić, tadašnji predsednik Vlade Republike Srpske Krajine, i Piter Galbrajt, američki ambasador u Zagrebu. Bilo je jasno da se nešto veliko i opasno sprema. Babić je u pokušaju da spreči tragediju prihvatio mirovni plan Z-4, ali je bilo kasno. Nakon sastanka, zabrinuti i pomalo očajni, pokušao je da se sastane sa predsednikom Srbije Slobodanom Miloševićem, ali sastanak nikada nije održan.
Godinama kasnije, Piter Galbrajt priznao je u kontroverznom intervjuu da je Amerika imala moć i priliku da spreči operaciju "Oluja", ali da nije želela da to učini. Kako je rekao, SAD nisu pružale vojnu pomoć niti logistiku, ali nisu se ni suprotstavljale napadu, jer su na osnovu iskustva iz Srebrenice procenile da neće intervenisati.
- SAD nisu pružale nikakvu pomoć, niti logistiku. SAD se nisu protivile operaciji, da smo se suprotstavili do operacije ne bi došlo, ali mi se nismo protivili, razlog za to je što smo videli šta se dogodilo u Srebrenici - rekao je tada Olbrajt.
U zoru 4. avgusta 1995. godine, tačno oko pet sati ujutru, "Oluja" je započela, a prve granate pale su na Knin. Republika Srpska Krajina, koja je postojala četiri godine, za samo četiri dana potpuno je nestala. Srbi koji su vekovima živeli na ovim prostorima nasilno su proterani i njihova istorijska prisutnost brutalno prekinuta.
Decenijama kasnije, mnogi izbeglice i potomci onih koji su bili primorani na beg još uvek ne mogu da shvate kako je njihov život koji su gradili generacijama uništen preko noći. Da li je moglo biti drugačije? Da li bi prihvatanje mirovnog plana Z-4 na vreme sprečilo tragediju? Odgovor na to pitanje ostaje otvoren, ali mnogi veruju da bi sudbina Srba u Hrvatskoj mogla biti drugačija.
Životi hiljada ljudi zauvek su promenjeni, a rane koje su im nanete nikada neće potpuno zacijeliti. Progon, gubitak domova i ognjišta, nestanak iz istorijskih prostora ostavili su dubok i trajan trag - ožiljak koji još uvek boli i podseća na dane kada je jedna zajednica izbrisana sa svoje zemlje.
Kako je zločinačka NDH proterala Srbe - hronologija događaja
4. avgust
Dana 4. avgusta na pravoslavni praznik Blage Marije, u 5 časa posle ponoći, američke vazduhoplovne snage su bombardovale dva radara snaga krajiških Srba, samo sat vremena pre početka operacije. Ovaj čin je još više demoralisao Srbe. U samoj operaciji je učestvovalo preko 138.000 hrvatskih vojnika i policajaca. Iako su zvanično poricale umešanost u "Oluji", američke snage su aktivno podržavale ovu operaciju etničkog čišćenja. Američka oprema je korišćena za ometanje srpskih komunikacija, tako da je komandni sektor SVK bio potpuno odsečen. Akcija je počela napadom na tzv. sektore "Sever" i "Jug", na frontu dugom 700 km. Hrvatske snage probile su prve linije odbrane Srba na 30 taktičkih smerova u bjelovarskom, zagrebačkom, karlovačkom, gospićkom i splitskom zbornom području. Dubina prodora hrvatskih oružanih snaga tada je već bila od 5 do 15 km. Hrvatske 4. i 7. gardijska brigada su se probile kroz srpski front i ubrzo zauzele Knin i veći deo Severne Dalmacije 5. avgusta.
Kao veliki uspeh prvog dana akcije, hrvatska strana zabeležila je zauzimanje Svetog Roka. Knin je već bio u okruženju, žestoko granatiran, a hrvatske jedinice na svega nekoliko kilometara pred gradom. Srbi odgovaraju napadima na Sisak, Karlovac, Šibenik, Otočac, Gospić, Ogulin... Državna televizija Srbije je prvu informaciju o agresiji na RSK objavila tek u 19:30 za vreme Dnevnika.
5. avgust
Mapa operacije Oluja
Oko podneva objavljena je vest: hrvatske jedinice ušle su u Knin. Na kninskoj srednjovjekovnoj tvrđavi postavljena je velika hrvatska zastava. Zauzeta su i okolna mesta - Vrlika, Kijevo, Žitnić, Drniš, Benkovac, Gračac, Lovinac, Ljubovo, ali i Plaški, Primišlje i Hrvatska Dubica. Jedino je pružen snažan otpor oko grada Gline i kod Petrinje (jugozapadno od Siska).[traži se izvor] Do večeri je ostvareno oko 80% planiranog, a srpski civili napustili su zauzeta područja preko Srba i Dvora. Srbi odgovaraju raketnim napadima iz Bosne na Županju, iz istočne Slavonije na Osijek, Vinkovce i Nuštar, s Korduna na Karlovac, a iz istočne Hercegovine na dubrovačko područje.
6. avgust
Dana 6. avgusta, Prva hrvatska gardijska brigada je probila teritoriju oko grada Slunja (severno od Plitvica) i napredovala do granice sa Bosnom i Hercegovinom gde su se sastali sa snagama 5. korpusa Armije RBiH na zapadu Bosne.
Hrvatske snage spojile su se s Hrvatskim vijećem odbrane (vojskom bosanskih Hrvata) i Petim korpusom Armije RBiH na granici sa BiH, na reci Korani kod Tržačkih Raštela. Time je presečen strateški pravac srpskog snabdevanja Knin - Bihać. Poslepodne u Knin dolazi i predsednik Hrvatske Franjo Tuđman.
Krajina je poražena. Pali su Obrovac, Petrinja, Slunj, Kostajnica, Plitvička jezera, Glina... Snage Vojske RSK su trećeg dana akcije "Oluja" u rasulu: 21. kordunaški korpus, koji se predao 8. avgusta, bio je u okruženju, a 15. lički i 39. banijski korpus pred razbijanjem.
7. avgust
Poslednjeg dana "Oluje" pali su i Turanj i Tušilović, pa Vojnić i Topusko, Gornji i Donji Lapac... U 18 sati hrvatski ministar odbrane Gojko Šušak objavio je da je akcija "Oluja" završena s vojnog aspekta, jer je većina granice sa Bosnom bila pod kontrolom Hrvata. Par preostalih jedinica srpske vojske se predalo u roku od sledećih par dana.
