Тешка трагедија која је потресла целу Србију: Погинуло 62 путника, повређено више од 120 у стравичном судару возова код Сталаћа 1979 године

• Несрећа код Сталаћа догодила се 13. септембра 1979. када је теретни воз прошао кроз црвено и ударио у путнички воз Београд–Скопље.

• Погинуло је више од 60 људи, а повређено око 120 путника.

• Међу страдалима је било и 25 припадника ЈНА, укључујући питомце и регруте.

• За трагедију су на вишегодишње затворске казне осуђени машиновођа теретног воза и његов помоћник.

У ноћи између 12. и 13. септембра 1979. године, око пола два после поноћи, у железничкој станици Сталаћ догодила се једна од најтежих несрећа у историји југословенских пруга. Путнички воз који је саобраћао на правцу Београд–Ниш налазио се на свом колосеку када је у њега великом брзином ударио теретни воз. Према званичним подацима и тадашњим извештајима, теретни воз је прошао поред "стоп" сигнала, односно црвеног светла које означава обавезно заустављање, и ушао у колосек којим се кретао путнички воз. Удар је био толико снажан да су вагони путничког воза уништени и згужвани, што је довело до огромног броја жртава. Несрећа се догодила на деоници једне од најважнијих железничких линија у земљи, што је додатно привукло пажњу јавности. Одмах по удесу на место несреће стигле су спасилачке екипе, лекари и војска, али размере трагедије биле су огромне.

Број жртава између 62 и 72

Број жртава несреће у Сталаћу дуго је био предмет различитих извештаја и интерпретација, али се у стручним прегледима и енциклопедијским записима најчешће помиње између 62 и 72 погинула лица. Поред погинулих, више од стотину путника задобило је теже и лакше повреде, при чему су многи остали трајно онеспособљени. Према тадашњим информацијама, међу жртвама су били радници, студенти и путници из различитих делова земље, јер је воз повезивао север и југ Југославије. Чињеница да је толики број људи страдао у мирнодопским околностима шокирала је јавност, а вест је пренела и међународна штампа попут Реутерса и New York Тимеса и Washington поста. Извештаји су наглашавали да се радило о једној од најтежих железничких несрећа у тадашњој Европи. Сама размера несреће била је највећа у историји железница у Србији.

Међу погинулима и припадници ЈНА

У тешкој железничкој несрећи код Сталаћа живот је изгубило и 25 припадника Југословенске народне армије, међу којима су били питомци Војне академије, војници на одслужењу војног рока и регрути на путу ка својим јединицама. Званични списак објављен од стране Савезног секретаријата за народну одбрану бележи да су четворица остали неидентификовани, док су остали младићи пореклом из различитих делова тадашње Југославије – од Србије и Хрватске до Босне и Македоније.

Узрок трагедије - људски фактор

Истрага која је уследила након несреће открила је кључне узроке трагедије. Показало се да је теретни воз прошао поред сигнала који је јасно показивао забрану пролаза, што значи да је у питању била људска грешка машиновође. Поред тога, наводило се да је током истраге откривено да је уређај за будност, који служи да прати пажњу и реакције возача, био онемогућен или искључен. Тиме је спречена могућност аутоматског заустављања у случају губитка пажње или грешке машиновође. Овај детаљ изазвао је велико негодовање и сумње у систем сигурности југословенских железница. Јавност је с правом постављала питање како је могуће да се на тако важној прузи догодио удес оваквих размера. Несрећа је отворила расправу о техничкој исправности и дисциплини у раду железничких служби.

О самој несрећи, говорио је тада за Борбу и машиновођа путничког воза, чији су путници настрадали приликом удара теретњака:

- Моја локомотива је већ била скренула на колосек за пристајање, када сам осетио удар у бок воза. Локомотива се одмах укочила. Изашао сам и погледао, слика је била стравична - рекао је тада за Борбу Милован Стојковић, који је пуком срећом остао неповређен.

Трагедија у Сталаћу оставила је дубоке последице на заједницу и породице страдалих. Више десетина породица изгубило је своје чланове у несрећи, док су многи повређени остали трајни инвалиди. У тадашњем друштвеном систему, где се колективна сигурност наглашавала као врхунска вредност, овакав удес представљао је ударац поверењу у институције. Људи су се плашили путовања возом, а питање безбедности железничког саобраћаја постало је једно од најважнијих у јавним расправама. Несрећа је уједно отворила шира питања одговорности у државним предузећима и начина на који се контролише рад и дисциплина запослених. Она је на симболичком нивоу представљала раскол између пропагиране слике сигурности и сурове реалности пропуста. Последице овог несрећног догађаја осећале су се годинама након самог удеса.

У међународној јавности несрећа је била препозната као пример потребе за јачим сигурносним стандардима на железницама. Посебно је наглашавано да би исправан рад уређаја за будност могао да спречи трагедију. У поређењу са другим несрећама тог периода, Сталаћ је истицан као илустрација да чак ни развијене железничке мреже нису имуне на катастрофалне последице људских грешака. Агенције попут Реутерса и New York Тимеса пренеле су вести са нагласком на високом броју мртвих и повређених, што је додатно појачало притисак на југословенске власти. Југославија се тада налазила у периоду стабилности, па је овакав догађај представљао својеврсни ударац међународном угледу земље. Посебно се истицала чињеница да је на Балкану дошло до једне од најтежих несрећа у тадашњој Европи. Тако је трагедија ушла и у шире европске и светске хронике несрећа.

Данас се несрећа у Сталаћу памти као једна од најтежих железничких трагедија на простору бивше Југославије. Број страдалих, који се креће између 62 и 72, и више од стотину повређених, остао је уписан у колективно сећање као симбол бола и даље служи као упозорење о последицама непоштовања процедура и техничких пропуста у саобраћају. Иако су деценије прошле, сећање на несрећу у Сталаћу још увек живи у расинском округу, али и у историји југословенских железница.