Teška tragedija koja je potresla celu Srbiju: Poginulo 62 putnika, povređeno više od 120 u stravičnom sudaru vozova kod Stalaća 1979 godine

• Nesreća kod Stalaća dogodila se 13. septembra 1979. kada je teretni voz prošao kroz crveno i udario u putnički voz Beograd–Skoplje.

• Poginulo je više od 60 ljudi, a povređeno oko 120 putnika.

• Među stradalima je bilo i 25 pripadnika JNA, uključujući pitomce i regrute.

• Za tragediju su na višegodišnje zatvorske kazne osuđeni mašinovođa teretnog voza i njegov pomoćnik.

U noći između 12. i 13. septembra 1979. godine, oko pola dva posle ponoći, u železničkoj stanici Stalać dogodila se jedna od najtežih nesreća u istoriji jugoslovenskih pruga. Putnički voz koji je saobraćao na pravcu Beograd–Niš nalazio se na svom koloseku kada je u njega velikom brzinom udario teretni voz. Prema zvaničnim podacima i tadašnjim izveštajima, teretni voz je prošao pored "stop" signala, odnosno crvenog svetla koje označava obavezno zaustavljanje, i ušao u kolosek kojim se kretao putnički voz. Udar je bio toliko snažan da su vagoni putničkog voza uništeni i zgužvani, što je dovelo do ogromnog broja žrtava. Nesreća se dogodila na deonici jedne od najvažnijih železničkih linija u zemlji, što je dodatno privuklo pažnju javnosti. Odmah po udesu na mesto nesreće stigle su spasilačke ekipe, lekari i vojska, ali razmere tragedije bile su ogromne.

Broj žrtava između 62 i 72

Broj žrtava nesreće u Stalaću dugo je bio predmet različitih izveštaja i interpretacija, ali se u stručnim pregledima i enciklopedijskim zapisima najčešće pominje između 62 i 72 poginula lica. Pored poginulih, više od stotinu putnika zadobilo je teže i lakše povrede, pri čemu su mnogi ostali trajno onesposobljeni. Prema tadašnjim informacijama, među žrtvama su bili radnici, studenti i putnici iz različitih delova zemlje, jer je voz povezivao sever i jug Jugoslavije. Činjenica da je toliki broj ljudi stradao u mirnodopskim okolnostima šokirala je javnost, a vest je prenela i međunarodna štampa poput Reutersa i New York Timesa i Washington posta. Izveštaji su naglašavali da se radilo o jednoj od najtežih železničkih nesreća u tadašnjoj Evropi. Sama razmera nesreće bila je najveća u istoriji železnica u Srbiji.

Među poginulima i pripadnici JNA

U teškoj železničkoj nesreći kod Stalaća život je izgubilo i 25 pripadnika Jugoslovenske narodne armije, među kojima su bili pitomci Vojne akademije, vojnici na odsluženju vojnog roka i regruti na putu ka svojim jedinicama. Zvanični spisak objavljen od strane Saveznog sekretarijata za narodnu odbranu beleži da su četvorica ostali neidentifikovani, dok su ostali mladići poreklom iz različitih delova tadašnje Jugoslavije – od Srbije i Hrvatske do Bosne i Makedonije.

Uzrok tragedije - ljudski faktor

Istraga koja je usledila nakon nesreće otkrila je ključne uzroke tragedije. Pokazalo se da je teretni voz prošao pored signala koji je jasno pokazivao zabranu prolaza, što znači da je u pitanju bila ljudska greška mašinovođe. Pored toga, navodilo se da je tokom istrage otkriveno da je uređaj za budnost, koji služi da prati pažnju i reakcije vozača, bio onemogućen ili isključen. Time je sprečena mogućnost automatskog zaustavljanja u slučaju gubitka pažnje ili greške mašinovođe. Ovaj detalj izazvao je veliko negodovanje i sumnje u sistem sigurnosti jugoslovenskih železnica. Javnost je s pravom postavljala pitanje kako je moguće da se na tako važnoj pruzi dogodio udes ovakvih razmera. Nesreća je otvorila raspravu o tehničkoj ispravnosti i disciplini u radu železničkih službi.

O samoj nesreći, govorio je tada za Borbu i mašinovođa putničkog voza, čiji su putnici nastradali prilikom udara teretnjaka:

- Moja lokomotiva je već bila skrenula na kolosek za pristajanje, kada sam osetio udar u bok voza. Lokomotiva se odmah ukočila. Izašao sam i pogledao, slika je bila stravična - rekao je tada za Borbu Milovan Stojković, koji je pukom srećom ostao nepovređen.

Tragedija u Stalaću ostavila je duboke posledice na zajednicu i porodice stradalih. Više desetina porodica izgubilo je svoje članove u nesreći, dok su mnogi povređeni ostali trajni invalidi. U tadašnjem društvenom sistemu, gde se kolektivna sigurnost naglašavala kao vrhunska vrednost, ovakav udes predstavljao je udarac poverenju u institucije. Ljudi su se plašili putovanja vozom, a pitanje bezbednosti železničkog saobraćaja postalo je jedno od najvažnijih u javnim raspravama. Nesreća je ujedno otvorila šira pitanja odgovornosti u državnim preduzećima i načina na koji se kontroliše rad i disciplina zaposlenih. Ona je na simboličkom nivou predstavljala raskol između propagirane slike sigurnosti i surove realnosti propusta. Posledice ovog nesrećnog događaja osećale su se godinama nakon samog udesa.

U međunarodnoj javnosti nesreća je bila prepoznata kao primer potrebe za jačim sigurnosnim standardima na železnicama. Posebno je naglašavano da bi ispravan rad uređaja za budnost mogao da spreči tragediju. U poređenju sa drugim nesrećama tog perioda, Stalać je istican kao ilustracija da čak ni razvijene železničke mreže nisu imune na katastrofalne posledice ljudskih grešaka. Agencije poput Reutersa i New York Timesa prenele su vesti sa naglaskom na visokom broju mrtvih i povređenih, što je dodatno pojačalo pritisak na jugoslovenske vlasti. Jugoslavija se tada nalazila u periodu stabilnosti, pa je ovakav događaj predstavljao svojevrsni udarac međunarodnom ugledu zemlje. Posebno se isticala činjenica da je na Balkanu došlo do jedne od najtežih nesreća u tadašnjoj Evropi. Tako je tragedija ušla i u šire evropske i svetske hronike nesreća.

Danas se nesreća u Stalaću pamti kao jedna od najtežih železničkih tragedija na prostoru bivše Jugoslavije. Broj stradalih, koji se kreće između 62 i 72, i više od stotinu povređenih, ostao je upisan u kolektivno sećanje kao simbol bola i dalje služi kao upozorenje o posledicama nepoštovanja procedura i tehničkih propusta u saobraćaju. Iako su decenije prošle, sećanje na nesreću u Stalaću još uvek živi u rasinskom okrugu, ali i u istoriji jugoslovenskih železnica.