Мајка убијеног полицајца Николе Крсмановића у сузама: Рекао ми је "Ајде, ћао"… И више се никада није вратио

Николини неутешни отац и мајка младића описују како њихов живот изгледа након страшне трагедије која их је задесила.

Породица Крсмановић, мајка Љиљана и отац Миленко, годину дана живе са болом и тугом због губитка сина Николе. Живот им се свео на свакодневне одласке на гробље, где пале свеће за сина и дуго седе у тишини, у свом болу.

Пред Николом, младим полицајцем који је волео свој посао, тек је био живот. Посао је радио са уживањем и великом посвешћеношцу, имао је планове за живот, али је све то прекинуо његов прерани одлазак.

- Било је преко 3.000 људи на сахрани. Убијен је у својим најбољим годинама. Да се макар оженио и добио дете, да је остало нешто иза њега. Последњу ноћ у кући је био са девојком, ноћила је. Сутрадан је отишао у ноћну смену. Тог дана, када сам га последњи пут видео, ишао сам нешто да довезем, дошао сам кући и замолио сам га: "Хајде, Ниџо, да ми унесеш то што сам донео." Он је однео, само ми је рекао: "Ајде, ћао", и то је било то. Ја се нисам ни окренуо за њима док су одлазили. Супруга је тада била у Швајцарској“, почиње своју причу отац Миленко.

Миленко истиче да је Никола убијен у ноћној смени. Јутро након ноћне смене није знао шта се догодило, али је видео пуно људи и полиције у дворишту породичне куће.

- Ја излазим на терасу, а пуна тераса неких људи. Синовци су ту били, синовица, непознати народ, санитет испред куће и начелница граничне полиције на мосту. Ја се обукох и пред њих. Каже та Николина шефица: "Никола је упуцан ноћас". Ја реко: "Како упуцан?", она каже: "Убијен." Два дана ништа нисам знао, дали су ми лекове за смирење. Сећам се људи, много народа је било. Недавно је добио улицу овде, а ја сам први добио документа са тим именом", каже отац Николе Крсмановића.

Мајка Љиљана кроз сузе описује сина Николу и прича о његовој љубави према родном месту, где се вратио после скоро десет година у Београду.

- Он је био добро дете, волео је свој Драгинац много. Када се вратио овде, био је пун живота. Хвала мештанима и свим људима, сви су се одазвали и помогли нам много. Ови људи из Владе су оставили број да се јавимо ако нам треба. Шта нама треба у животу сада? Изгубили смо оно највредније што смо имали", прича мајка.

Када је Никола настрадао, она није била у Србији, већ код ћерке, зета и унука у Швајцарској.

- Никола је радио ноћну смену тада. Око подне смо се чули, они су ручали тада. Када сам код ћерке, оставим телефон, и највише времена проводим са децом. Спавали смо и ујутру нас је пробудила нека бука. Питала сам се "Боже, пробудише ме, што се деру овако?'. Ћерка је лупала на врата, ја сам отворила, зет и она су дошли и загрлили ме. Рекла ми је 'Ово што ћу ти саопштити сада морамо заједно да прођемо. Никола је синоћ упуцан". Рекла сам им да греше и одмах сам узела телефон да га зовем", прича Љиљана кроз сузе.

Она истиче да је највише боли то што се није чула са Николом, јер јој је послао поруку сат времена пре пуцњаве.

- Након тога почињем да га зовем, али нико се не јавља. Ту почиње агонија. Нисам знала ни како да се вратим у Србију. Преко амбасаде су нам обезбедили четири авионске карте. Дочекали су нас на аеродрому са два аутомобила и кренули смо према Лозници. У Липничком Шору застали смо код једног места, било је доста људи. Николин командир ме је питао да ли желим да видим место где је убијен. Рекла сам да желим, али су они потом рекли да је боље да неки други пут погледам. Оно што нисам знала у том тренутку, јесте то да сам стајала на месту где ми је дете убијено, а они нису имали снаге да ми кажу", каже кроз сузе неутешна жена.

Возач био престрављен

Како истиче, породица је захвална свим Николиним колегама, јер су им након његове смрти на располагању 24 сата дневно.

- Више од свега нас боли што никада нећемо сазнати праву истину о свему што се догодило то вече. Никола је са колегом стајао на једној пумпи у Шору, где увек стоји патрола. Потом су стајали у једном сокаку и приметили тај аутомобил. Никола је рекао колеги: 'Виде ли ти овог мерцедеса, тутинске таблице?'. Потом су кренули за њим и зауставили га. Никола је рекао колеги да пази возача, док он провери сувозача. Било му је сумњиво јер је возач, таксиста, дрхтао све време. Таксиста је био престрављен. Када је тражио од сувозача да извади све из џепова и торбице, овај га је упуцао три пута. Потом је пуцао на његовог колегу. Никола је лежао на поду, рањен, али је успео да извуче пиштољ и да се супротстави. Међутим, тада је погођен у главу", прича потресена мајка.

Како објашањава, идентитет убице се сазнао јер је оставио телефон и документа у колима, а преко телефона су лоцирани и његови саучесници у Републици Српској.

- Свакакве приче смо чули. Наводно да је требало да иду другом путањом, па су потом променили руту и наишли на Николу. Таксиста је позвао полицију и остао на лицу места. Никола је још увек давао знаке живота када је стигла екипа Хитне помоћи. Међутим, преминуо је касније. Све његове колеге су одмах дошле, чак и они који су били на одморима. Почела је акција тражења терористе", прича мајка.

Љиљана и Миленко кажу да је Фатон Хајризи убијен у тренутку када су отишли да преузму тело свог сина из мртвачнице.

- Били смо у болници, чуо се санитет који је одјурио према Гучеву. Тада су дошли и рекли нам да је убијен", кажу родитељи.

Омиљен међу другарима

Мајка истиче да је Никола од малена био посебно дете, које су васпитавали да буде добар и фин према свима.

- У школи је био омиљен међу наставницима и другарима. У седмом разреду нам је рекао да жели да иде у полицију. Уписао је средњу школу у Сремској Каменици. Прво није прошао због килаже, али су људи из комисије рекли да је то велика грешка, јер је он био оно што треба полицији. Имао је гомилу медаља и диплома из борилачких вештина. Била је судбина да Никола постане полицајац и након поновног прегледа прошао је контролу. О томе колико је био вољен говори и то да је његова разредна дошла на сахрану и сваки помен до сада", каже Љиљана.

Мајка објашњава да је Никола по завршетку школе радио у Лозници, наког чега је желео да се опроба у Жандармерији.

- Завршио је ДРИЛ, 21 дан, издржао је све изазове. Убрзо су га позвали у Жандармерију, преселио се у Београд. Колико је озбиљно схватио посао говори и то да је купио стан тамо. Он јесте волео свој Драгинац и био је пресрећан што се вратио овде да живи, али смо знали да пати за колегама и Жандармеријом. Поштовао је своје занимање и униформу. У њој нигде није хтео да иде изван посла. Прво дође кући, пресвуче се, па онда ради све друго. Чак сам га и критиковала због тога, али је он рекао: 'Не, мајко, ово је моје радно одело'. Ту се завршавао сваки разговор", прича Љиљана.

Поред љубави коју је имао према људима и свом послу, Никола је изузетно волео и псе, а мајка се присећа како ју је изненадио за рођендан.

- Био је на терену у новембру, тада је мени рођендан. Дошао је кући и видео где сам ја, потом се вратио до аутомобила и изнео кученце. То је ово које нам је у дворишту сада. Оно, онако слатко и мало, потрчало је ка мени, а он је рекао: 'Љиљо, ево ти поклон за рођендан'. Када је настрадао, на његовом гробу су људи пронашли штене, које је лежало уз крст и цвилело, био је то мешанац. Одмах смо га удомили и сад и оно живи са нама. Већ је велика, али ту је, чувамо је. Умиљата је и воли да се мази - каже мајка Николе Крсмановића.

Постхумно одликован

Како истичу родитељи, Никола је имао велику љубав према земљи и својој служби, а постхумно је одликован од Града Лознице, председника Србије и од стране својих колега.

- Никола је много волео свог колегу Бошка Деспића. Он је преминуо, такође, прошле године. После тога, Никола више није био исти. Није се опоравио никада, сваки дан му је ишао на гроб. На сваком слављу били су један поред другог. Увек загрљени и насмејани. Није прошло ни два месеца од његове смрти, Никола је убијен. Не знам да ли је то судбина, али ако су њих двојица заједно сада, сигурно су срећни - прича кроз сузе Љиљана Крсмановић.

Колеге из Жандармерије су породици на располагању увек, а како каже Николина мајка, рекли су им да, ако им у било које доба дана затребају, у Лозницу долазе за сат времена.

- О Николи бих могла да причам дан и ноћ. Од када се вратио овде, увек је била журка. Волео је да котлић и роштиљ прави за пријатеље. Код нас је увек било пуно људи. Када је ишао негде, увек је био сређен и намирисан, цела кућа је због њега мирисала. Кад крене на посао исто, сређен скроз. Волео је да ми помаже по кући, рекао би ми: 'Љиљо, ти ћеш мени да попеглаш ово, а ја заузврат да усисам кућу'. Кад он среди све, то се сија. Нико није могао да уради то као он. Купио је и аутомобил, било ми је жао да га продам, дала сам његовом колеги за ког знам да ће да га чува", описује Љиљана.

"Још увек не верујем да га нема"

Породица се, ни годину дана након трагедије која их је задесила, није помирила са тим да нема Николе.

- Још увек не верујем да га нема, још увек га очекујем. Надам се да ће доћи. Нас двоје смо били везани посебно, сваку тајну његову сам знала, све ми је причао, зато се надам да он зна сад колико ја патим за њим. Све нам је горе. После 40 дана кренула сам код лекара, пијем лекове, не бих могла издржати и поднети ову тугу и бол. Мислила сам да напустим посао од бола, била сам на боловању једно време. Међутим, колеге ме све разумеју, гледају да ми удовоље, сконцентришем се на посао и радим. Нема ко нам не приђе, срећемо људе, сви нас препознају, јављају се његове колеге и другари, са свих страна. Тако знамо колико је био вољен и поштован", објашњава неутешна мајка.

Како истиче, подршка од свих људи им значи. Мајка наводи да је Никола волео природу, реку, те да је доста времена проводио на Дрини.

- Код стрица је често сређивао викендицу, један од комшија је то видео и замолио га за помоћ. Дао је Николи кључ своје викендице и рекао му да је његова кад год му затреба. После смрти смо пронашли тај кључ и позвали смо човека да му вратимо. Он је рекао: 'Не, то је Николин кључ, ја сам то њему дао' и онда је почео да плаче. Био је на сахрани, често дође на гробље и обиђе нас", прича Љиљана.

Породицу одржавају успомене које имају на Николу.

- Остале су нам само успомене. Увече седимо сами и причамо о њему. Пре него што легнем, прво његовој слици пожелим лаку ноћ, стоји ми поред кревета. Волео је двориште и цвеће, волео је људе. Његова бивша девојка нам се стално јавља и пита како смо. Комшије су га волеле, сви тугују за њим још увек. Одемо на гробље и гледамо споменик и не верујемо шта нас је снашло. Питају нас често људи да ли нам треба нешто. Треба нам наш Никола, а њега нам ништа неће вратити. Унука наша, од ћерке дете, посебно је била везана за ујака. Стално пита где јој је ујак и зашто се већ једном не пробуди. Нама се срце кида због тога. Последњи пут када је била рекла је: 'Ја имам двојицу тата, мог и ујка Ниџу - каже неутешна мајка.

Након убиства Николе Крсмановића у Лозници је проглашен Дан жалости, у свом родном месту Драгинцу добио улицу.

Извор: Курир