"Никада нећу заборавити тај мирис крви" Потресна сведочења из масакра у Рибникару: Од јаука се ледила крв у жилама

Свако ко се тог јутра затекао у школи заувек ће памтити сцене које је тамо затекао. Ово су њихове исповести.

- Чаура на отирачу на улазу у школу, чаура неколико центиметара даље... Полицајац са шлемом и панциром говори: "90 одсто нас не би овако прецизно пуцало..." То је прво што сам затекао по доласку у школу - прича саговорник "Блица" који се тог јутра нашао на месту масовног убиства у ОШ "Владислав Рибникар".

Све му је изгледало као неки филм страве и ужаса.

- Чувар лежи на улазу, као да га да је неко положио ту. Крв. Недалеко од њега била је клупа за дежурне ђаке, на око 7 метара од улаза у школу. Ту сам угледао три убијене ученице. Једна је била преко клупе, друга испод, а трећа иза - присећа се саговорник.

Рупа од метка пробила стакло

Следеће је угледао прозор преко пута улаза у школу. Рупа од метка пробила је стакло. Чује звоњаву телефона. Безброј мелодија које непрестано одзвањају. Сви зову. Сви желе да знају шта се догодило.

Од државних званичника у том тренутку у школи је затекао тадашњу министарку здравља Даницу Грујичић и Веселина Милића, директора београдске полиције.

- Угледао сам Даницу Грујичић која је све у животу видела, којој смрт и болест нису страни, како у шоку, избезумљена чупа косу са главе. Јауче непрестано. Веселин Милић прича са школском полицајком која је у тренутку пуцњаве обилазила оближњу школу. Жена исто престрављена. Нешто касније је стигао тадашњи министар полиције Братислав Гашић, јер је био на службеном путу. Био је у шоку кад је крочио у школу. Тадашњи министар просвете Бранко Ружић био је избезумљен - прича наш саговорник.

Жена покушавала да уђе у школу

Угледао је и једну мајку. Жену која покушава да уђе у школу да види где јој је дете.

- Она је била мајка девојчице која је убијена. Та жена је била полицајка, али није се тако представила. Због тога је на срећу нису пустили. Јер да је рекла да је полицајка била би пуштена у школу и затекла би тело своје девојчице - каже саговорник.

Полиција је тада морала да уради једну важну ствар. Да спречи да снимак са надзорних камера осване у медијима и на друштвеним мрежама.

- Полицајци су веома брзо реаговали да нико не сними екран, што се често деси када је неки догађај снимљен надзорном камером. Они су одмах отишли у зборницу и печатирали је и склонили снимак да никада не угледа светлост дана - каже наш саговорник.

Разредна ишла на препознавање деце

Убрзо потом угледао је жену обучену у форензички скафандер како једва стоји на ногама. Била је то разредна одељења 7/2 који је похађао дечак убица и у чијој се учионици догодило највише убистава.

- Држала ју је Хитна помоћ. Обукли су јој кабаницу, капуљачу, примила је инјекције за смирење. Једва је стајала, кретала се једва, није могла да гледа. Ишла је да идентификује убијену децу. Форензичари упозоравању све да се не улази у учионицу да се води рачуна где се стаје и гази. Од јаука разредне ледила се крв у жилама. Јаукала је и теткица која је ту била... - описује потресни призор из учионице.

Када је разредна идентификовала децу форензичари су замолили све да изађу испред да не би контаминирали место злочина.

- У периоду између 9 и 11 почињу спекулације у јавности. Родитељи панично зову, сви живи зову, свако неког зна. Сви желе да знају има ли жртава, јесу ли деца добро. Тај период је изгледао као вечност. Опсадно стање, пуно полиције са шлемовима. Полиција постаје свесна да мора да брзо реагује. Одређује се полицијска станица за родитеље који не знају где су им деца - каже наш извор.

Према његовим речима, дечак убица је позвао полицију и пријавио да је пуцао у школи. Пуцњаву су пријавили и заменица директора и још неки људи.

- Он је сам расклопио оружје и чекао полицију након што је скочио кроз прозор када је завршио злочин. Тада је заборавио и ранац у којем су били Молотовљеви коктели и још нешто од оружја - каже он.

Међу људима који су се тог јутра нашли на месту трагедије био је и Зоран Мишевић, професор географије. Он је на суђењу родитељима дечака убице у парничном поступку описао како је изгледала школа након што је зачуо пуцње.

- Стајао сам испред школе са Драганом, а онда сам отишао у кабинет. У неком тренутку су се зачули пуцњи, знао сам да је муниција, да није петарда. Прво сам мислио да није неки обрачун на улици. У ходнику сам видео децу и Драгана који лежи. Схватио сам да су убијени. Ученици су у стампеду трчали ка малом улазу у школу. Мислио сам да се ради о двојици или тројици пуцача, с обзиром на количину метака. Ушао сам у кабинет историје и видео децу која леже. Препознао сам Адриану. Питао сам једног рањеног дечака колико их је, мислећи на пуцаче, он је рекао: "Само наш К.". Питао сам га: "Где је?!", рекао ми је да је искочио кроз прозор. Потрчао сам одмах напоље, тамо је била полиција која ми је рекла да спустим оружје, а ја сам им рекао ја сам овде наставник. Вратио сам се по рањеног дечака, да убрзам да добије помоћ, изнео сам га на рукама, прескакао сам децу. Кабинет математике је био закључан, касније су ми рекли да су мислили да дечак убица покушава да уђе, а заправо сам био ја. Дошла је полиција и тражила је видео снимке које сам им дао. Драгана је упуцао у леђа. Ишао сам са полицајцем и идентификовао погинуле. Сутрадан сам био ту. Видео сам све трагове метака и могао сам да реконструишем догађај. Никада нећу заборавити тај мирис крви - рекао је он.

Директорка Хитне помоћи била на месту масакра у "Рибникару"

О стању у ОШ "Владислав Рибникар" након пуцњаве у школи говорила је и Ивана Стефановић, директорка Хитне помоћи.

Како је рекла, њу је сачекао наставник географије којег познаје, с обзиром да њено дете иде у ту школу, те да јој је рекао: "Ивана, дођи овде".

Према њеним речима, по уласку у школу помислила је да се неко повредио од петарде и ниједног тренутка није помислила да ће затећи оно што је затекла неколико минута касније.

- Када се санитет паркирао, ја сам само колегиници рекла: "Молим те, дај ми рукавице". Узела сам их са намером да помогнем за неке ситне ране. Тај сценарио да ћемо ми имати масакр у једној школи, то је за мене било нешто непојмљиво - присећа се она.

"Више никоме у тој учионици нисмо могли да помогнемо"

Доктора Стефановић испричала је да је кренула са наставником географије не очекујући оно што ју је затекло.

- А онда, понашате се као у неком филму. Ево сада, годину дана касније, знам кога сам видела на земљи, знам какве су ране биле, знам да ту не можете ништа да урадите и само сам размишљала да не кварим оно што ће полицији после бити значајно, да пазим куда ходам кад већ не могу да помогнем - рекла је она.

Како прича, када је ушла у одељење ВИИ/2, унутра је већ била њена колегиница докторка Круљ.

- Ушла сам и питала је какво стање, а онда сам јој рекла: "Каћа, ова девојчица још дише!" Пришла сам јој са екипом са којом сам дошла, збринули смо је онолико колико смо могли. Потом сам се окренула и видела наставницу која се тада придигла и видели смо да је жива и њу смо одмах збринули. Нажалост, више никоме у тој учионици нисмо могли да помогнемо - каже докторка Стефановић.

Извор: Србија Данас/Информер