Борис Бурсаћ за СД: Сребреница није геноцид, већ политичка фарса против Срба!

Као доктор политичких наука, са дубоком професионалном и моралном одговорношћу, али пре свега као Србин, морам јасно и гласно да проговорим о наметнутом лажном наративу о Сребреници. На основу непобитних чињеница, темељне анализе свих релевантних извештаја - укључујући монументални извештај Независне међународне комисије за истраживање страдања свих народа у сребреничкој регији (1992-1995), коју је предводио цењени професор Гидеон Грајф, као и ставове еминентних стручњака из области права и историје, попут израелског историчара Ефраима Зурофа, угледног америчког аналитичара, аутора и професора Едварда Хермана, уваженог муслиманског учењака и филозофа Имрана Хосеина, али и сведочанства нашег великог српског и јеврејског књижевника Ивана Ивањија – одлучно и без икаквог оклевања тврдим: догађаји у Сребреници из јула 1995. године, ма колико били трагични, НИКАКО не могу бити квалификовани као геноцид!

Овај став није никакво пуко негирање злочина, нити умањивање патње било које жртве. То је борба за чисту истину засновану на доказима и правној прецизности, насупрот срамним политичким манипулацијама које деценијама блате и оптерећују српски народ. Дефиниција геноцида је кристално јасна и брутално прецизна: посебна намера уништења, у целости или делимично, националне, етничке, расне или религијске групе. Ни једно једино релевантно истраживање, па чак ни пристрасне пресуде Хашког трибунала (које је, подсетимо, Грајфова Независна комисија у потпуности раскринкала тврдњом да "неће издржати тест времена"), НИСУ И НЕ МОГУ пружити доказе о постојању такве геноцидне намере.

Да, у Сребреници се десио злочин али је бесмислено и крајње опасно изједначавати сваки ратни злочин са геноцидом, без испуњења свих правних елемената дефиниције. Како то бриљантно, храбро и истинито примећује и цењени израелски историчар Ефраим Зуроф, прича о "геноциду" у Сребреници је "фарса" и "лоша фарса", конструисана искључиво из политичких разлога од стране појединих западних центара моћи. Зуроф с правом подсећа на чињенице: од око 33.000 људи у Сребреници, 28.000 је пуштено без икаквих последица, те да "деца, жене и старци нису ни пипнути". Да је то био геноцид, закључује Зуроф, "сви би били убијени".

Чланови Независне међународне комисије, предвођени професором Грајфом, једногласно су подржали налазе и закључке свог опсежног извештаја. Њихов најважнији закључак јесте да, иако је у Сребреници 1995. године несумњиво почињен злочин, тај злочин, према дефиницији и конвенцији Уједињених нација, не може бити окарактерисан као геноцид.

Ово потврђује и перспектива нашег прослављеног књижевника Ивана Ивањија, Србина али и Јеврејина који је преживео нацистички логор Аушвиц. Он је јасно нагласио да се у Сребреници десио злочин, али не и геноцид. Његова кључна опаска је била болно прецизна: у Аушвицу се не би десио геноцид да су пуштали и аутобусима превозили децу и старе, као што је био случај у Сребреници. Ово сведочанство некога ко је лично искусио геноцид има непроцењиву тежину и не сме бити игнорисано.

Посебно желим да истакнем и став професора Едварда Хермана, угледног америчког аналитичара и аутора, који је злочин у Сребреници назвао "џиновском политичком преваром". Он је доследно указивао на кључну чињеницу коју западна пропаганда упорно игнорише: да су пре злочина над Бошњацима у јулу 1995. године, постојали озбиљни и брутални злочини над српским становништвом, у којима су убијане и жене и деца, што, подвлачим, није био случај са бошњачким становништвом у Сребреници у јулу 1995. године. Ова сурова истина о страдању Срба мора бити равноправно уважена.

На крају, али не мање важно, морамо послушати и гласове из саме муслиманске интелектуалне заједнице. Уважени муслимански учењак и филозоф Имран Хосеин доследно тврди да геноцидом треба називати оно што су Американци починили према староседеоцима тог континента, а не догађаје у Сребреници. Ова перспектива наглашава да је појам геноцида злоупотребљен и селективно примењиван, често у сврхе политичких интереса, уместо у сврху доследне примене правде.

Квалификација "геноцид" је, нажалост, постала омиљено средство политичке инструментализације и огавне антисрпске пропаганде, чији је циљ да се искључиво српски народ представи као једини кривац, агресор и злочинац у рату, док се истовремено свесно и цинично превиђају брутални злочини над Србима и друге важне чињенице. Не смемо и нећемо дозволити да се измишљеним квалификацијама опере савест оних који су деценијама систематски обмањивали светску јавност на штету српског народа!

Од виталног је значаја да се Сребреница посматра у целовитом контексту ратних дешавања у целој регији од 1992. до 1995. године, што укључује и бруталне, неселективне злочине почињене над српским цивилима и ратним заробљеницима од стране муслиманских снага под командом Насера Орића, као и систематско спаљивање и пљачкање српских села у средњем Подрињу, за шта нико никада није одговарао.

Српски народ је одувек био и остаће непоколебљиво посвећен истини и правди, темељним стубовима сваког стабилног друштва и искреног помирења. Верујем да је једини пут ка објективном сагледавању истине, изградњи поверења и постизању истинског помирења међу народима на овим просторима – целовито и истинито сагледавање свих ратних догађаја. Само храбрим суочавањем са истином, а не са политичким лажима и квази-геноцидима, можемо трајно умирити тензије и градити бољу будућност за све генерације. Српски народ заслужује истину и правду, јер то је наша обавеза према жртвама, према историји и према будућности наше Србије. За ову истину и правду, борићемо се свим срцем и снагом!