"Чудо треба да се деси да победе Вучића" Велики интервју Томе ФИле: Овај пораз на суду је тешко поднео

Један је од најпознатијих адвоката у Србији је без сумње Тома Фила. Бранио је најпознатије личности ове државе, а недавно је у издању Вукотић медије изашла његова нова књига "У име живота", у којој сабира четрнаест најважнијих судских случајева које су он и његов отац Филота водили током каријере. У разговору за Курир Фила се осврће и на политичка дешавања.

- Многи пореде 5. октобар 2000. са 1. новембром и обележање прве годишњице страдања грађана због урушавања конструкције Железничке станице у Новом Саду али то није исто. Људи су некада били испошћени од глади и немаштине под Милошевићевим режимом. Демократе су обећавали све свашта и да ћемо ући у Европску унију само да се ослободимо Слободана Милошевића. Повод за протесте су били покрадени избори, неспорна је била крађа, што је и сам Милошевић признао.

А данас?

- Данас није тако - људи нису гладни, већина није незадовољна. Интелектуалци се буне, али погледајте - најбогатије општине у Београду, Стари град и Врачар, увек су били против државе, а живе боље од већине. Они не виде заблуду у којој се налазе и заборављају да један човек вреди један глас. Њихов не вреди хиљаду. Никад ништа нису урадили изван Београда, Ниша, Новог Сада и Крагујевца... Убеђен сам да зато сваке изборе добија Вучић. Данас Срби живе боље него икад, ниједни избори нису покрадени. Често слушам о бирачким списковима, али то су углавном празне приче. Постоји мали број неважећих листића, и то је све. Проблем су они који не разумеју како систем функционише, а стално траже изборе под "бољим условима". Па кад су били бољи?

Да ли остаје жал што нисте били градоначелник Београда и урадили нешто више и у политици?

- Не. Знао сам да ћу изгубити од Шапића и то није срамота. Само је било питање да ли ћу бити други, трећи или четврти. Данас је гласање референдумско - за Вучића или против. Мале странке као СПС ту тешко пролазе. Ми не знамо шта може да се деси сутра, али само чудо треба да буде да добију Вучића. Мале странке ту немају шта да траже...

Многи виде да је будућност социјалиста да се утопе с напредњацима?

- Надам се да неће доћи до тог сценарија. Против сам такве одлуке. Мислим да су сви у странци против.

У СПС-у баш влада демократија, неки отворено критикују Ивицу Дачића, али и СНС...

- У Скупштини сам и ја говорио против промене Устава. Рекао сам да ћемо имати тужилаштво и суд потпуно ван контроле. И то сад имамо. У коалицији смо са СНС, али задржавамо право на своје мишљење. Промене Устава су за будале. Рекао сам тада овима из Хелсиншког одбора: "То нигде није примењено, а код нас хоће да виде како ће да прође." Па шта смо ми - експериментални пацови? И све што сам тада рекао, показало се тачним. Сад имамо тужилаштво и суд који су ван сваке контроле.

Прошли сте и комунизам и све што је дошло после њега. Шта вам је остало као најтеже искуство?

- Комунизам је био најгори. Био сам у заблуди да ће после њега све бити боље, а испало је још и горе. Данас можеш да кажеш шта хоћеш и опет ништа не мењаш - Вучић добија изборе. Док се не појави нова личност, биће тако.

Ваша књига "У име живота" недавно је објављена и заснива се на четрнаест случајева које сте ви и ваш отац бранили. Шта их повезује?

- Сви ти случајеви су у суштини били наша борба против смртне казне. Мој отац, Филота Фила, био је огроман противник одузимања живота. Говорио је да оно што је Бог дао, човек не сме да узме. Он је чак био одведен у гасну комору, али је преживео - није било гаса. Зато је узео Светог Николу за породичну славу. То је била његова порука - живот је светиња.

Лаушевића су осудили пре суда

Бранили сте многе познате личности. Како се носити с притиском јавности?

- То је најтеже. Рецимо, случај Жарка Лаушевића... Седам људи је насрнуло на њега, а он је пуцао из страха. Ипак, осуђен је на 14 година. Судије су се договарале о пресуди по ходницима. На крају смо успели да оборимо пресуду, али тај процес је показао колико јавност може да осуди пре суда. И то је опасно.

Изгубили сте један случај. Како сте то поднели?

- Тешко. Имао сам тада тридесет и две године. Било је то пре пола века. Јездимир Гајић починио је један од најстрашнијих злочина у бившој Југославији, када је у селу Тополовник убио четири члана породице Зарић због дугогодишњег спора око земље. То је био једини случај у којем нисам успео да спречим извршење смртне пресуде. Дванаест пута сам слушао смртну казну, али сам у једанаест случајева успео да клијентима спасем живот. Јездимир је једини који је погубљен. Можда бих успео да докажем смањену урачунљивост за она прва три убиства. Али када је дошао до четвртог, када је свесно поштедео дете и позвао жену да му приђе, тиме је показао да зна шта ради... На суђењу је било језиво. Гајић је молио да га осуде на смрт; чак је тражио да га стрељају. Био сам млад и тада сам одбио да присуствујем извршењу, нисам могао да учествујем у томе.

Дигли сте му и споменик?

- Нисам. Платио сам да се постави споменик, из неког унутрашњег осећаја одговорности и сећања. Доживео сам тај процес као терет и као морални тест. Није била важна правна апстракција, била је важна људска димензија: живот, кривица, последице, и питање шта смо спремни да урадимо једни другима пред очима света.

Значи, и ви сте против смртне казне коју сада неки траже након ове страшне саобраћајне несреће у Београду?

- Апсолутно. Може доживотна робија, али не без права на помиловање. Човеку мора остати нада. Кад су ме студенти на Правном факултету питали зашто сам против, рекао сам им није ствар само у хуманости. Ствар је у томе што не можеш да даш држави право да одузима живот. Данас се то може злоупотребити за све и свашта.

Шта сје најважније што сте научили од свог оца?

- Да поштено кажеш клијенту истину. Нема лагања за паре. Боље да оде пет клијената него да те један прогласи лажовом. Отац ме је научио да прво прочитам спис, да не причам напамет, да тражим доказе које други неће да виде. И да будем човек. То је најважније. Знате, мој отац је био десет пута бољи адвокат од мене. Међутим, никада није успео са захтевом за заштиту законитости да обори пресуду. Мени је успело два пута. Код Лаушевића и једном чак уставни захтев за Милошевића.

Какав савет имате за младе адвокате?

- Поштење, пре свега. Ако превариш неког човека, то се одмах прочује. Никад не користи страначку припадност, породичне везе, ништа. Све прође, само поштење остаје. Ја сам у партију ушао тек у пензији, кад ме Ивица Дачић замолио. Раније никада. Не треба ти партија да би био добар адвокат. Треба ти знање и образ.

Хашки трибунал био је антисрпски суд

Како гледате на Хашки трибунал? Да ли је тај суд испунио своју сврху и помирио нас?

- То је био антисрпски суд. Тамо су Срби проглашени за криве унапред. Хрвати су сакрили своје артиљеријске дневнике, а наши су све дали. Код њих нико није осуђен, код нас сви јесу. И то на основу конструкције о "заједничком злочиначком подухвату", што више нигде у свету не постоји. Само код нас.

Извор: Србија Данас/Курир