Још једно прљање Видовдана: Од Мурата, преко ДОС-а, до Ђокићевих блокадера

Од тада је Видовдан постао један од највећих националних празника. Ако не и највећи. Дан када се све види. И ко је вера, и ко је невера. Тако је остало до данашњих дана.

У међувремену, српски народ је пропатио векове ропства и страдања, великих националних узлета и срамота, али је успео да сачува чистоту Видовдана. 

На тај дан Срби су облачили најлепше одело, ишли у цркве и манастире или на сеоска окупљања а када је српска држава обновљена и власт се трудила да тај велики празник свечано обележи. Колико је могла и имала. О значају Видовдана говори и то што смо добили и два видовданска устава.

А онда је, шест векова после Боја на Косову, на власт у Србији дошла коалиција ДОС. Која је упропастила и упрљала све чега се дохватила, па и Видовдан. Ђинђић и некрсти око њега су баш највећи хришћански празник одабрали за дан у којем ће председника Србије и Југославије Слободана Милошевића изручити у хашку тамницу. Да у њој буде убијен.

И тако Србију уписали у историју срамоте, као прву модерну европску државу која је свог председника изручила неком суду у иностранству. Да би нацистичку Немачку поштедео те срамоте, Хитлер се убио а, из истих разлога, Италијани су ликвидирали Мусолинија.

Изручење Милошевића Срби с правом сматрају једном од највећих срамота у новијој историји, равној кумоубиству Карађорђа у Радовањском лугу.

Још нам образи бриде од те а прети нам још већа видовданска срамота. Да се на тај празнични дан, у којем би требало да се миримо и братимимо, у којем би требало да походимо Газиместан и Грачаницу, да се у свечаној атмосфери сећамо Милоша и Лазара, ухватимо за вратове и међусобно крвимо. Само зато да би на власт у Србији уместо једних дошли други.

Конкретно, да би на власт дошли некакав Ђокић, муфљуз који је (на срамоту целе Србије, али пре свега на срамоту власти) ректор највећег српског универзитета и његови саучесници у осмомесечној окупацији српских факултета и универзитета.

Кусо и репато, без памети и савести, од појединих лидера опозиције, преко професора и студената блокадера, до разних невладиних организација, које нису ништа друго већ агентуре западних служби, већ две седмице позива Србе да на Видовдан дођу у Београд. Не да празнују, већ да се међусобно бију. Да силом промене власт, да убију легално изабраног председника републике, да запале и окупирају државни парламент, телевизије, тужилаштва и судове.

Гледам ону будалетину глумца Драгана Јовановића како сав запенушан, као да је дрогиран, позива „српске витезове“ да се за Видовдан окупе у престоном Београду и замишљам какве би васпитне шамарчине због тога добио од Бошка Југовића, Топлице Милана или Павла Орловића.

И не знам шта ми се више гади: да ли та багра која прља Видовдан, која позива на крвопролиће, која већ осам месеци лешинари над несрећницима страдалим у Новом Саду, која садистички разваљује своју државу, која је уништила школску годину стотинама хиљада ученика и студената, или државни функционери и државни органи који се понашају крајње кукавички и то им дозвољавају.

Питам себе и сваки дан слушам људе око себе који питају: да ли имамо државу?

А питам и да ли има нормалног човека који ће у суботу пустити своје дете да изађе на београдске улице и тако ризикује да му нека будала разбије главу или да му се, далеко било, догоди и нешто горе.