Još jedno prljanje Vidovdana: Od Murata, preko DOS-a, do Đokićevih blokadera

Od tada je Vidovdan postao jedan od najvećih nacionalnih praznika. Ako ne i najveći. Dan kada se sve vidi. I ko je vera, i ko je nevera. Tako je ostalo do današnjih dana.

U međuvremenu, srpski narod je propatio vekove ropstva i stradanja, velikih nacionalnih uzleta i sramota, ali je uspeo da sačuva čistotu Vidovdana. 

Na taj dan Srbi su oblačili najlepše odelo, išli u crkve i manastire ili na seoska okupljanja a kada je srpska država obnovljena i vlast se trudila da taj veliki praznik svečano obeleži. Koliko je mogla i imala. O značaju Vidovdana govori i to što smo dobili i dva vidovdanska ustava.

A onda je, šest vekova posle Boja na Kosovu, na vlast u Srbiji došla koalicija DOS. Koja je upropastila i uprljala sve čega se dohvatila, pa i Vidovdan. Đinđić i nekrsti oko njega su baš najveći hrišćanski praznik odabrali za dan u kojem će predsednika Srbije i Jugoslavije Slobodana Miloševića izručiti u hašku tamnicu. Da u njoj bude ubijen.

I tako Srbiju upisali u istoriju sramote, kao prvu modernu evropsku državu koja je svog predsednika izručila nekom sudu u inostranstvu. Da bi nacističku Nemačku poštedeo te sramote, Hitler se ubio a, iz istih razloga, Italijani su likvidirali Musolinija.

Izručenje Miloševića Srbi s pravom smatraju jednom od najvećih sramota u novijoj istoriji, ravnoj kumoubistvu Karađorđa u Radovanjskom lugu.

Još nam obrazi bride od te a preti nam još veća vidovdanska sramota. Da se na taj praznični dan, u kojem bi trebalo da se mirimo i bratimimo, u kojem bi trebalo da pohodimo Gazimestan i Gračanicu, da se u svečanoj atmosferi sećamo Miloša i Lazara, uhvatimo za vratove i međusobno krvimo. Samo zato da bi na vlast u Srbiji umesto jednih došli drugi.

Konkretno, da bi na vlast došli nekakav Đokić, mufljuz koji je (na sramotu cele Srbije, ali pre svega na sramotu vlasti) rektor najvećeg srpskog univerziteta i njegovi saučesnici u osmomesečnoj okupaciji srpskih fakulteta i univerziteta.

Kuso i repato, bez pameti i savesti, od pojedinih lidera opozicije, preko profesora i studenata blokadera, do raznih nevladinih organizacija, koje nisu ništa drugo već agenture zapadnih službi, već dve sedmice poziva Srbe da na Vidovdan dođu u Beograd. Ne da praznuju, već da se međusobno biju. Da silom promene vlast, da ubiju legalno izabranog predsednika republike, da zapale i okupiraju državni parlament, televizije, tužilaštva i sudove.

Gledam onu budaletinu glumca Dragana Jovanovića kako sav zapenušan, kao da je drogiran, poziva „srpske vitezove“ da se za Vidovdan okupe u prestonom Beogradu i zamišljam kakve bi vaspitne šamarčine zbog toga dobio od Boška Jugovića, Toplice Milana ili Pavla Orlovića.

I ne znam šta mi se više gadi: da li ta bagra koja prlja Vidovdan, koja poziva na krvoproliće, koja već osam meseci lešinari nad nesrećnicima stradalim u Novom Sadu, koja sadistički razvaljuje svoju državu, koja je uništila školsku godinu stotinama hiljada učenika i studenata, ili državni funkcioneri i državni organi koji se ponašaju krajnje kukavički i to im dozvoljavaju.

Pitam sebe i svaki dan slušam ljude oko sebe koji pitaju: da li imamo državu?

A pitam i da li ima normalnog čoveka koji će u subotu pustiti svoje dete da izađe na beogradske ulice i tako rizikuje da mu neka budala razbije glavu ili da mu se, daleko bilo, dogodi i nešto gore.