Како блокаде обликују судбину Србије у геостратешкој утакмици?

Више правда као таква нема велику важност већ постаје имагинарно средство у политикантским актвиностима. Да погледамо биланс блокада и њихову стварну вредност. Треба се осврнути на политику реалног живота. Какве последице доносе блокаде? Највиши државни званичници од јануара месеца упозоравају да Србија трпи економску штету. Спомиње се пад страних директних инвестиција. Статистика ће у првом кварталу показати потпуне размере негативног дејства на нашу економију. Колико је апсурдан избор „политичких мета“ блокадера показује случај жестоке анти-литијумске кампање. У данима када је Европска унија одабрала 47 стратешких пројеката, а чак 22 везана за литијум, организована је брутална кампања против српског литијума. Отишло се толико далеко да они који се заклињу у европске вредности протестују пред вратима Европске комисије у Србији. Покренуте су и петиције од којих се од Европе тражи да нас лиши могућности да учествујемо у највећој економској операцији – зеленој економији. Литијум постаје државни кривац, као и непостојећи звучни топ. Мањак информација, дијалога, поверења и проактивног приступа ствара осећај страха и несигурности који се додатно појачава. Литијум ће постати следеће бојно поље са примесама прстију страног фактора.

Из страха да и Србија може добити статус стратешког пројекта од важности за ЕУ или ко зна каквог трећег разлога покренута је акција лобирања и заговарања. На овом месту није једини проблем рудник литијума већ и сваки други рудник који би покушао да се отвори у будућности. Пошто је ЕУ комисија избором 47 стратешких пројеката ставила тачку на гласине како се нигде у Европи не отвара рудник литијума кренула је нова епизода промоције одавно разболичених материјално нетачних тврдњи. Европска унија је кроз Закон о критичним сировинама јасно ставила на знање да је еколошки, економски и социјално одрживо рударство реалност и обавеза. Поред тога улога литијума, никла, кобалта, мангана и графита своју примену има у војној индустрији, складиштењу енергије и електричним аутомобилима. Тај популарно звани „Зелени договор“ није политички популизам већ стратешка потреба. Доступност сировина се заснива на географској и безбедносној контроли. Стратешке сировине више нису економска категорија већ геостратешка предност. Србија има могућност да заокружи целокупан ланац вредности. Са најављеним инвестицијама у фабрике батерија добијамо могућност интеграције у стратешке ланце снабдевања Европске уније. Говоримо реду величине више од 10 милијарди еура вредним секотрима за нашу земљу. Добробити од тих операција имају своје вертикалне и хоризонталне ефекте.  Зашто се Европа враћа рударству? Разлог је достизање стратешке аутонимије. Утакмица је одавно кренула. Европа је у великом кашњењу, а Србија у још горем положају јер се води снажна кампања забране рударства. Друге Европске државе лобирају да искористе што је више могуће статус пројекта од стратешког значаја. Европска комисија саопштава да помажући Европи да испуни ове циљеве, нови стратешки пројекти значајно доприносе европској зеленој и дигиталној транзицији, истовремено подржавајући европску одбрамбену индустрију и ваздухопловну индустрију. Амерички председник Доналд Трамп донео је наредбу по којој се Министарству Одбране САД дају одрешене руке да на федералној земљи организује експлоатацију стратешких сировина. Практични Трамп је поједноставио бирократске процедуре. Води се утакмица са временом. Центар Трампове меркантилне политике лежи у акумулацији стратешких сировина које је он још 2018. прогласио за неодвојиве од одбрамбених способности САД. Вредност правовремене одлуке данас, неће бити једнако снажна сутра. Тренутно се критичне и стратешке сировине углавном ваде, прерађују и рециклирају у трећим земљама, стварајући зависности које се могу искористити против европских интереса. Исто се односи на Србију, јер ако немамо своје сировине мораћемо да купујемо туђе. Председник Вучић је био прецизан када је апострофирао да ће се око 80% литијума обрађивати у Србији. На тај начин се гарантује већинска контрола ове сировине од стране Србије. Са таквим приступом Србија постаје господар у привлачењу вертикалног ланца вредности попут фабрика батерија и аутомобила. Временом српска природна богатства могу постати саставни део савремене војне индустрије која се све више ослања на сложене компоненте чији су саставни делови стратешке сировине. Српске резерве представљају 17% европских потреба. Овај контролни пакет доприноси међународној безбедности Србије. Конкуренција посматра догађаје у Србији и задовољно трља руке. Ризикујемо да уђемо у вртлог унапред изгубљених битака.

Аутор: Дарко Обрадовић, политички аналитичар