Kako blokade oblikuju sudbinu Srbije u geostrateškoj utakmici?

Više pravda kao takva nema veliku važnost već postaje imaginarno sredstvo u politikantskim aktvinostima. Da pogledamo bilans blokada i njihovu stvarnu vrednost. Treba se osvrnuti na politiku realnog života. Kakve posledice donose blokade? Najviši državni zvaničnici od januara meseca upozoravaju da Srbija trpi ekonomsku štetu. Spominje se pad stranih direktnih investicija. Statistika će u prvom kvartalu pokazati potpune razmere negativnog dejstva na našu ekonomiju. Koliko je apsurdan izbor „političkih meta“ blokadera pokazuje slučaj žestoke anti-litijumske kampanje. U danima kada je Evropska unija odabrala 47 strateških projekata, a čak 22 vezana za litijum, organizovana je brutalna kampanja protiv srpskog litijuma. Otišlo se toliko daleko da oni koji se zaklinju u evropske vrednosti protestuju pred vratima Evropske komisije u Srbiji. Pokrenute su i peticije od kojih se od Evrope traži da nas liši mogućnosti da učestvujemo u najvećoj ekonomskoj operaciji – zelenoj ekonomiji. Litijum postaje državni krivac, kao i nepostojeći zvučni top. Manjak informacija, dijaloga, poverenja i proaktivnog pristupa stvara osećaj straha i nesigurnosti koji se dodatno pojačava. Litijum će postati sledeće bojno polje sa primesama prstiju stranog faktora.

Iz straha da i Srbija može dobiti status strateškog projekta od važnosti za EU ili ko zna kakvog trećeg razloga pokrenuta je akcija lobiranja i zagovaranja. Na ovom mestu nije jedini problem rudnik litijuma već i svaki drugi rudnik koji bi pokušao da se otvori u budućnosti. Pošto je EU komisija izborom 47 strateških projekata stavila tačku na glasine kako se nigde u Evropi ne otvara rudnik litijuma krenula je nova epizoda promocije odavno razboličenih materijalno netačnih tvrdnji. Evropska unija je kroz Zakon o kritičnim sirovinama jasno stavila na znanje da je ekološki, ekonomski i socijalno održivo rudarstvo realnost i obaveza. Pored toga uloga litijuma, nikla, kobalta, mangana i grafita svoju primenu ima u vojnoj industriji, skladištenju energije i električnim automobilima. Taj popularno zvani „Zeleni dogovor“ nije politički populizam već strateška potreba. Dostupnost sirovina se zasniva na geografskoj i bezbednosnoj kontroli. Strateške sirovine više nisu ekonomska kategorija već geostrateška prednost. Srbija ima mogućnost da zaokruži celokupan lanac vrednosti. Sa najavljenim investicijama u fabrike baterija dobijamo mogućnost integracije u strateške lance snabdevanja Evropske unije. Govorimo redu veličine više od 10 milijardi eura vrednim sekotrima za našu zemlju. Dobrobiti od tih operacija imaju svoje vertikalne i horizontalne efekte.  Zašto se Evropa vraća rudarstvu? Razlog je dostizanje strateške autonimije. Utakmica je odavno krenula. Evropa je u velikom kašnjenju, a Srbija u još gorem položaju jer se vodi snažna kampanja zabrane rudarstva. Druge Evropske države lobiraju da iskoriste što je više moguće status projekta od strateškog značaja. Evropska komisija saopštava da pomažući Evropi da ispuni ove ciljeve, novi strateški projekti značajno doprinose evropskoj zelenoj i digitalnoj tranziciji, istovremeno podržavajući evropsku odbrambenu industriju i vazduhoplovnu industriju. Američki predsednik Donald Tramp doneo je naredbu po kojoj se Ministarstvu Odbrane SAD daju odrešene ruke da na federalnoj zemlji organizuje eksploataciju strateških sirovina. Praktični Tramp je pojednostavio birokratske procedure. Vodi se utakmica sa vremenom. Centar Trampove merkantilne politike leži u akumulaciji strateških sirovina koje je on još 2018. proglasio za neodvojive od odbrambenih sposobnosti SAD. Vrednost pravovremene odluke danas, neće biti jednako snažna sutra. Trenutno se kritične i strateške sirovine uglavnom vade, prerađuju i recikliraju u trećim zemljama, stvarajući zavisnosti koje se mogu iskoristiti protiv evropskih interesa. Isto se odnosi na Srbiju, jer ako nemamo svoje sirovine moraćemo da kupujemo tuđe. Predsednik Vučić je bio precizan kada je apostrofirao da će se oko 80% litijuma obrađivati u Srbiji. Na taj način se garantuje većinska kontrola ove sirovine od strane Srbije. Sa takvim pristupom Srbija postaje gospodar u privlačenju vertikalnog lanca vrednosti poput fabrika baterija i automobila. Vremenom srpska prirodna bogatstva mogu postati sastavni deo savremene vojne industrije koja se sve više oslanja na složene komponente čiji su sastavni delovi strateške sirovine. Srpske rezerve predstavljaju 17% evropskih potreba. Ovaj kontrolni paket doprinosi međunarodnoj bezbednosti Srbije. Konkurencija posmatra događaje u Srbiji i zadovoljno trlja ruke. Rizikujemo da uđemo u vrtlog unapred izgubljenih bitaka.

Autor: Darko Obradović, politički analitičar