Пицула поново нацртао мету Србији: Кад Београд брани своје интересе, хрватски европосланик тражи казну и да Срби "погну главу"

Председница Скупштине Србије Ана Брнабић жестоко је одговорила Тонину Пицули, хрватском европосланику и известиоцу Европског парламента за Србију, након што је он још једном покушао да Србији дели лекције о европском путу, реформама и демократији.

Пицула је на друштвеној мрежи Икс поручио да се напредак Србије ка чланству у Европској унији "не може темељити на празним декларацијама, него искључиво на одрживим резултатима", а затим изнео низ критика на рачун Србије и успротивио се отварању Кластера 3 у приступним преговорима са Европском унијом.

Међутим, из Београда је стигао одговор који јасно показује да Србија више не пристаје да јој политички комесари, нарочито они са изразито проблематичним политичким и ратним наслеђем из деведесетих, одређују шта је демократија, шта су реформе и како једна суверена држава треба да води своју политику.

Ана Брнабић оценила је да Пицулине критике немају много везе са реформама, већ са очигледном политичком нетрпељивошћу према Србији која не пристаје да буде послушна, понижена и сведена на колонијални додатак туђих интереса.

У случају Тонина Пицуле, назадовање Србије директно је пропорционално снази и упорности којом Александар Вучић брани и заступа интересе Србије - поручила је Брнабићева.

Она је додала да је суштина Пицулиног односа према Србији јасна: што Србија одлучније брани своје интересе, то је он гласнији у захтевима да се Београд казни.

Што председник Србије више води просрпску политику, то ће Пицула више инсистирати да се Србија казни. И то нема везе са реформама на европском путу. Уколико би успео да на власт доведе блокадере послушнике, не бисмо ниједну реформу морали да спроведемо, јурили бисмо ка ЕУ као Хрватска ка Томпсону - написала је Брнабићева на Иксу.

Ова изјава погодила је саму срж проблема: Пицула Србију не посматра као државу која има право на своје интересе, већ као територију коју треба дисциплиновати док не прихвати политичке обрасце који одговарају делу европске бирократије и регионалним центрима моћи.

Посебно је спорно то што се Тонино Пицула у Србији тешко може доживети као неутралан и објективан арбитар. Реч је о хрватском политичару чија је биографија дубоко везана за политичке процесе у Хрватској током распада бивше Југославије, али и за ратни контекст деведесетих, због чега његове оцене о Србији никада не могу бити посматране без резерве.

Управо зато се у српској јавности све чешће поставља питање како неко ко долази из политичког миљеа који је деценијама градио наратив против Србије може данас да наступа као праведни европски судија. Још спорније је то што се од таквог политичара очекује објективност према земљи коју очигледно не мери реформама, већ степеном послушности према туђим очекивањима.

Пицулина логика је једноставна: ако Србија ћути, сагиње главу и прихвата све што јој се сервира, онда је "на европском путу"; ако Србија води самосталну политику, чува своје државне интересе и одбија да буде понижена, онда је одмах проблематична, недемократска и зрела за казну.

Такав приступ нема никакве везе са европским вредностима. То је политика притиска, условљавања и отвореног мешања у унутрашње односе једне земље. Србија се не кажњава зато што не спроводи реформе, већ зато што није спремна да реформе претвори у изговор за политичко самоодрицање.

Власт у Србији, предвођена председником Александром Вучићем, годинама поручује да Србија остаје на европском путу, али да тај пут не може да значи одрицање од сопствених интереса, институција, народа и државне политике. Управо то највише смета онима који би најрадије да у Београду виде слабу власт, послушне политичаре и државу која на сваки миг из Брисела, Загреба или неке друге адресе одговара потврдно.

Зато напади Тонина Пицуле не делују као добронамерна критика, већ као политичка пресуда унапред написана за Србију. У тој пресуди кривица није у реформама, већ у чињеници да Србија данас има власт која не пристаје да јој други одређују границе достојанства.

Брнабићева је зато послала јасну поруку: Србија неће дозволити да јој лекције о демократији држе они који је не посматрају као равноправног европског партнера, већ као мету политичког преваспитавања.

А када Тонино Пицула говори о европском путу Србије, све више изгледа као да не говори из позиције известиоца, већ из позиције политичког тужиоца који је пресуду донео много пре него што је прочитао било какав извештај.