Српски рулет - Стоп за менталитет одлагања

Док га чекамо, губимо време, простор и смисао. Иван Тургењев је ту болест формулисао с прецизношћу хируршког реза: „Ако будемо чекали тренутак када ће све, апсолутно све, бити спремно, никад нећемо почети.“ Ова реченица није књижевна опаска она је дијагноза једног стања духа. 

По узору на државно и вредносно усаглашавање које видимо у Русији, нарочито у синхронизацији државне политике и Руске православне цркве, Србија мора да престане да се скрива иза привида неутралности. Неутралност без вредносног садржаја није врлина она је празнина. Држава која не зна ко је и зашто постоји неминовно постаје објекат туђих пројеката. 

Патријарх Кирил је управо то формулисао када је указао да образовање није технички процес, већ морална категорија. Друштву нису потребни само функционални стручњаци, већ људи који разумеју одговорност свог знања. Наставници, лекари, ИТ инжењери, новинари, менаџери, блогери сви они обликују реалност, хтели то или не. Образовање без васпитања не ослобађа човека, већ га чини опасним.

Како је још Мендељејев рекао: „Знање без васпитања је као мач у рукама лудака.” Отуд питања језика, културе и јавног морала нису споредна. Борба против вулгарности у јавном простору није анахронизам, већ борба за достојанство и форму заједнице. Језик није неутрално средство, он обликује начин мишљења.

Где влада примитивизам у језику, владаће примитивизам и у одлукама. Исто важи и за однос државе према коцкању и клађењу, алкохолу, дувану и другим облицима самоуништења који се лажно представљају као „слобода избора“. Заштита друштва није напад на слободу, већ њена основа. 

Држава која одустаје од заштите сопственог народа више не врши суверену власт она само администрира пропадање. Питање породице и живота стоји у самом средишту те кризе. Борба против подстицања абортуса није обрачун са женом, већ покушај да се обнови логика заједничке одговорности.

Дете није приватни пројекат појединца, већ будућност народа. Где се породични односи своде на индивидуалне хирове, држава убрзо остаје без демографског и моралног темеља. Истовремено, Србија у неким ситуацијама делује као држава без карактера. 

Данас један став, сутра његова супротност. Јуче непријатељи, данас партнери. Јуче црвене линије, данас симболични уступци. Ово није дипломатија флексибилности ово је политика без кичме. Такву државу нико не поштује, нико је се не плаши и нико јој не верује. Са њом се преговара површно, тргује јефтино и одуговлачи без последица. Јавни простор је због тога преплављен говором без последице.

Србија је пуна коментатора, аналитичара и „стручњака“. Одрасли људи, образовани и речити, али у суштини посматрачи сопствене пасивности. Свет, међутим, не мењају они који најбоље говоре, већ они који делују. 

Знање без акције је мртво, а морал без одговорности тек добро упакована лаж. Не верујем у елиту као компактну друштвену класу. Она се код нас сувише често показала као декоративна и самодовољна. Верујем у појединце од акције у људе који носе унутрашњу вертикалу, било да су интелектуалци или сељаци, радници или предузетници, уметници или војници. Њих је мало, али су једини носиоци стварне обнове. 

Грешимо и у томе што децу пре свега учимо да буду „успешна“. Успех без смисла производи празне, нервозне и нестабилне људе. Прво што дете мора да зна јесте да је Божје дете, а не случајни биолошки производ. Породица је трезор љубави, али без правне, културне и државне заштите она не опстаје.

Држава која се боји речи „идеологија“ већ је идеолошки поражена. Питање није да ли нам је идеологија потребна, већ да ли ћемо прихватити ону коју нам други намећу, или ћемо своју изградити. У том контексту, кадетско образовање, дисциплина, патриотизам и морална вертикала нису реликти прошлости, већ одговор на распад васпитног система.

Без дисциплине нема слободе. Без морала нема елите. Без елите нема суверене државе. Ово није позив на слепо копирање руског модела. Ово је позив на преузимање одговорности и престанак одлагања. Јер одлагање није неутрално стање, оно је већ избор. Време за бескрајно констатовање је прошло. Време за одлуке је сада.

Александар Ђурђев, председник Српске лиге