Srpski rulet - Stop za mentalitet odlaganja
Srbija ne pati od nedostatka resursa ili potencijala. Srbija pati od jedne duboke, ružne, infatilne i ukorenjene navike, Srbija pati od odlaganja. Od uverenja da će se u nekom idealnom trenutku „steći uslovi“, da će sve doći na svoje, da će okolnosti biti povoljnije. Taj trenutak, međutim, nikada ne dolazi, naglašašava Aleksandar Đurđev.
Dok ga čekamo, gubimo vreme, prostor i smisao. Ivan Turgenjev je tu bolest formulisao s preciznošću hirurškog reza: „Ako budemo čekali trenutak kada će sve, apsolutno sve, biti spremno, nikad nećemo početi.“ Ova rečenica nije književna opaska ona je dijagnoza jednog stanja duha.
Po uzoru na državno i vrednosno usaglašavanje koje vidimo u Rusiji, naročito u sinhronizaciji državne politike i Ruske pravoslavne crkve, Srbija mora da prestane da se skriva iza privida neutralnosti. Neutralnost bez vrednosnog sadržaja nije vrlina ona je praznina. Država koja ne zna ko je i zašto postoji neminovno postaje objekat tuđih projekata.
Patrijarh Kiril je upravo to formulisao kada je ukazao da obrazovanje nije tehnički proces, već moralna kategorija. Društvu nisu potrebni samo funkcionalni stručnjaci, već ljudi koji razumeju odgovornost svog znanja. Nastavnici, lekari, IT inženjeri, novinari, menadžeri, blogeri svi oni oblikuju realnost, hteli to ili ne. Obrazovanje bez vaspitanja ne oslobađa čoveka, već ga čini opasnim.
Kako je još Mendeljejev rekao: „Znanje bez vaspitanja je kao mač u rukama ludaka.” Otud pitanja jezika, kulture i javnog morala nisu sporedna. Borba protiv vulgarnosti u javnom prostoru nije anahronizam, već borba za dostojanstvo i formu zajednice. Jezik nije neutralno sredstvo, on oblikuje način mišljenja.
Gde vlada primitivizam u jeziku, vladaće primitivizam i u odlukama. Isto važi i za odnos države prema kockanju i klađenju, alkoholu, duvanu i drugim oblicima samouništenja koji se lažno predstavljaju kao „sloboda izbora“. Zaštita društva nije napad na slobodu, već njena osnova.
Država koja odustaje od zaštite sopstvenog naroda više ne vrši suverenu vlast ona samo administrira propadanje. Pitanje porodice i života stoji u samom središtu te krize. Borba protiv podsticanja abortusa nije obračun sa ženom, već pokušaj da se obnovi logika zajedničke odgovornosti.
Dete nije privatni projekat pojedinca, već budućnost naroda. Gde se porodični odnosi svode na individualne hirove, država ubrzo ostaje bez demografskog i moralnog temelja. Istovremeno, Srbija u nekim situacijama deluje kao država bez karaktera.
Danas jedan stav, sutra njegova suprotnost. Juče neprijatelji, danas partneri. Juče crvene linije, danas simbolični ustupci. Ovo nije diplomatija fleksibilnosti ovo je politika bez kičme. Takvu državu niko ne poštuje, niko je se ne plaši i niko joj ne veruje. Sa njom se pregovara površno, trguje jeftino i odugovlači bez posledica. Javni prostor je zbog toga preplavljen govorom bez posledice.
Srbija je puna komentatora, analitičara i „stručnjaka“. Odrasli ljudi, obrazovani i rečiti, ali u suštini posmatrači sopstvene pasivnosti. Svet, međutim, ne menjaju oni koji najbolje govore, već oni koji deluju.
Znanje bez akcije je mrtvo, a moral bez odgovornosti tek dobro upakovana laž. Ne verujem u elitu kao kompaktnu društvenu klasu. Ona se kod nas suviše često pokazala kao dekorativna i samodovoljna. Verujem u pojedince od akcije u ljude koji nose unutrašnju vertikalu, bilo da su intelektualci ili seljaci, radnici ili preduzetnici, umetnici ili vojnici. Njih je malo, ali su jedini nosioci stvarne obnove.
Grešimo i u tome što decu pre svega učimo da budu „uspešna“. Uspeh bez smisla proizvodi prazne, nervozne i nestabilne ljude. Prvo što dete mora da zna jeste da je Božje dete, a ne slučajni biološki proizvod. Porodica je trezor ljubavi, ali bez pravne, kulturne i državne zaštite ona ne opstaje.
Država koja se boji reči „ideologija“ već je ideološki poražena. Pitanje nije da li nam je ideologija potrebna, već da li ćemo prihvatiti onu koju nam drugi nameću, ili ćemo svoju izgraditi. U tom kontekstu, kadetsko obrazovanje, disciplina, patriotizam i moralna vertikala nisu relikti prošlosti, već odgovor na raspad vaspitnog sistema.
Bez discipline nema slobode. Bez morala nema elite. Bez elite nema suverene države. Ovo nije poziv na slepo kopiranje ruskog modela. Ovo je poziv na preuzimanje odgovornosti i prestanak odlaganja. Jer odlaganje nije neutralno stanje, ono je već izbor. Vreme za beskrajno konstatovanje je prošlo. Vreme za odluke je sada.
Aleksandar Đurđev, predsednik Srpske lige
