Светислав Пушоњић: Овако су Соња Божић и Цвијовић владали Ваздухопловном академијом (2. део)
Средња техничка школа “Петар Драпшин“ основана је давне 1924. године, за време Краљевине СХС. Школу је основао Јосиф Букавац, архитекта запослен у тадашњем Министарству грађевина, цењен стручњак и ентузијаста, пројектант значајних институција и носилац ордена Светог Саве, који је тадашњу привреду желео да побољша оснивањем државног центра за обуку квалитетног техничког кадра, пише у личној исповести Светислав Пушоњић, далеке 2015. године.
Његову причу, која је невероватно обимна и препуна чињеница, битних да се сагледа начин „столовања“ Горана Цвијовића, Соње Божић и других Цвијовићевих „кадрова“ над Ваздухопловном академијом као личном имовином, преносићемо кроз 17 наставака. Ово је 2. део.
Са групом наставника и сарадника, који су у почетку радили без новчане надокнаде, основао је школу коју је назвао “Државна средња техничка школа у Београду“. Ученици су похађали архитектонски, грађевински, машински, електротехнички смер, којима су убрзо придодати геометарски, рударски, хемијско-технолошки и текстилни. Из тих су се смерова касније развиле нове самосталне школе, док се матична школа усредсредила углавном на машинску струку. Од 1957. године она ће понети назив свог некадашњег ученика, а потоњег шпанског борца и комунистичког хероја Петра Драпшина.
У златно доба СФРЈ “Драпшин“ је школовао најбољи технички кадар у земљи и његова диплома обезбеђивала је сигуран посао у тадашњој индустрији. У “Драпшину“ сам се запослио септембра 2004. године, на место пензионисаног професора Зорана Чукића, баш када је школа прослављала свој 80-годишњи јубилеј.
Тадашњи директор Бранка Митић и њени заменици Соња Божић и Горан Цвијовић дочекали су ме срдачно, те сам о њима у почетку стекао повољно мишљење. Остављали су утисак коректних и способних руководилаца, отворених за сарадњу и спремних да ти изађу у сусрет.
Утолико сам се више чудио када су ми колеге полушапатом говорили: “Пази се да те не узму на зуб“. Није било најјасније зашто би ме неко “узео на зуб“ ако редовно долазим на часове и улажем сву енергију за квалитетно извођење наставе. Већ од самих почетака стизали су повољни гласови и од ђака и од професора, па чак и самих чланова Управе.
Заменик директора Соња Божић лично ми је пренела похвале неких одељења четвртог разреда да сам “најбољи професор српског кога су за све четири године имали“, односно “једини који им је пробудио истинску љубав за књигу“. Иако сам још тада, додуше, уочавао извесне недоследности у поступању чланова Управе, нисам сматрао да имају нарочит значај, па ми је била сасвим нејасна атмосфера страха и потуљености која је владала у колективу, тако приметна још од првих дана.
Кад год би у зборници неко започео спонтанији разговор, други би намах обарали главе, бежећи у ћутање и накашљавање. Видело се да нико никоме не верује и да се боје чак и најблажег коментарисања текућих дешавања у школи и ван ње.
Старији професори су ми препричавали разне неподобштине директора и његових заменика – о њиховом бахатом понашању, понижавању запослених, о насилним суспензијама неподобних чланова колектива (а то постаје свако ко их не подржава у њиховим било каквим намерама) и разним другим закулисним и прљавим работама.
Наставиће се…
Извор: еврсац
