Српски јунак са Кошара којем је цео вод преживео најжешће битке: Командир Томислав Рачић о судбоносним данима одбране отаџбине

Битка на Кошарама одиграла се на југословенско-албанској граници и има дубоко укорењен историјски значај за српски народ. Ова борба, трајала је пуних 67 дана, и представља кључни тренутак у одбрани територијалног интегритета Србије током НАТО бомбардовања 1999. године. Своје животе за одбрану домовине дали су најчешће војници који су се налазили на редовном служењу војног рока.

Према подацима доступним јавности у сукобу између војске СРЈ и терориста ОВК, погинуло је 108 бораца, међу којима 21 старешина, 6 официра, 15 подофицира и 87 војника од којих 24 добровољаца. Укупно је рањен 331 припадник Војске тадашње СРЈ. На основу доступних података и извора од стране агресора, током борби на Кошарама, око 250 припадника ОВК је погинуло, док је више од 350 било рањено. Пре самих сукоба на Кошарама, на граничним линијама према СРЈ, на различитим местима (караулама), убијен је већи број терориста који су покушавали да пређу границу са наоружањем и опремом.

Из породичне куће Рачић у одбрану домовине кренула су три храбра борца – отац Милорад, брат Звездан и наш саговорник командир Томислав Рачић, који је пристао да за наш портал подели своја сећања и искуства са Кошара.

Почетком 1998. године, командир Томислав Рачић био је распоређен у 125. моторизовану Бригаду у Косовској Митровици, где је обављао дужност командира минобацачког вода. Када је почео рат на Косову, Томислав је добио прекоманду и премештен је у Пећ, где је преузео вод младих војника. Кроз обуку и прве борбене задатке, сазнао је да се пред њим налази не само физички, већ и психолошки изазов. У касну јесен 1998. године, добио је наређење да преузме позицију на караули Кошаре. На овој стратешкој тачки, Томислав је заједно са 14 војника обављао борбене дужности, укључујући осматрачнице, патроле и заседе.

У зору 9. априла, на један од највећих српских празника, Велики Петак, почео је напад припадника ОВК са територије Албаније, уз подршку артиљерије албанске војске и НАТО авијације. Након силовитог напада, Војска Југославије била је присиљена да се повуче на резервне положаје, а ОВК, уз присуство међународних медија, заузела напуштену караулу. Ипак, борбе су се наставиле, јер су српске снаге успешно спречавале даљи продор. Додатна помоћ нашој војсци стигла је тек два дана касније, а снаге југословенске снаге успеле да стабилизују фронт након десет дана жестоких борби. 

Ратно стање на територији целе државе званично је проглашено 24. марта 1999. године, а караула Кошаре постала је мета интензивног напада са свих страна 9. априла. Првог дана напади непријатеља били су изузетно снажни, ипак командир Рачић и његови војници успели су да им одоле и одбране позиције без губитка људства. Упркос сталним нападима, с великим бројем непријатељских артиљеријских удара и пешадијских напада, војници су остали непоколебљиви. Ово је изузетна чињеница, с обзиром на тежину и обим напада. 

Тек је трећег дана од почетка агресије живот изгубило четири војника и један водника у заседи терориста. Терористи су, како нам је командир Рачић испричао, обукли униформе Војске Југославије како би обманули војнике и пришли ближе. 

Након готово целодневних напада у том периоду, повлачење на ниже позиције уследило је због немогућности да се одржи одбрана у таквим условима. Многи су касније повлачење представљали као бежање, али Томислав истиче да се то ние може назвати бежањем, јер би људски губици били много већи да су остали на првобитним позицијама. "Повлачење је био једини начин да сачувамо животе. Људи су најважнији," каже командир.

Очи у очи са терористом

Дана 14. априла комадир Рачић је са двојицом својих војника отишао да наточи воду, док су то чинили, приметили су силуету особе. Иако је изгледало да се ради о војнику из редова југословенских снага, Томислав му је, схвативши да је то уствари терориста по боји униформе, наредио му да баци пушку на земљу. Терориста је, видевши да је откривен, послушао наређење и одложио своју пушку на земљу. Након што су га претресли, утврдили су да је био из Вучитрна, али је живео и радио у Швајцарској. Током испитивања, био је видно престрављен, али наши војници нису предузели никакве агресивне мере према њему. Након тог сусрета више није добио никакву информацију о њему, али претпоставља се да је размењен између српских и терористичких заробљеника. 

Хтео да спали караулу

У данима када су се напади интензивирали, мотороле се изненада испразниле, војници изгубили контакт једни с другима, командир Рачић желео је да оде и спали караулу Кошаре, чиме би спречио да фотографије и војна документа доспеју у руке непријатеља, међутим терористи су већ тада заузели караулу. Око 21. маја, НАТО је извео бомбардовање карауле, при чему је погинуло неколико терориста.

Уз велику част коју нам је учинио приставши да подели своје искуство, поставили смо командиру Томиславу Рачићу неколико питања о самом ратовању на караули Кошаре, како бисмо боље разумели његову улогу и изазове с којима се суочавао током тих драматичних дана.

Када сте одлучили да постанете део војске?

- Одувек ме је војска привлачила. Просто, волео сам наоружање и униформу, то је био један од мотива због којег сам се определио на војни позив. Имао сам 21 годину када сам уписао војну школу и завршио курс за подофицире. Након завршетка курса у септембру 1998. године, добио сам прекоманду у Косовску Митровицу, где сам постављен у 125. моторизовану Бригаду. Тамо сам преузео дужност командира минобацачког вода 82mm, а потом сам наставио службовање у Пећи, где сам водио обуку младих војника - каже Томислав.

Која је била ваша прва реакција када сте сазнали да ћете бити распоређени на караулу Кошаре?

- Када сам уписивао војну школу, био сам свестан тежине и одговорности коју тај позив носи. Знао сам да ће доћи тренутак када ћу морати да се суочим са изазовима. То је део војног живота на који се не можете потпуно припремити, али сам од почетка био спреман да прихватим све што долази с тим позивом. Тај тренутак није био изненађење, јер сам био свестан да је то нешто што може доћи сваког тренутка, и као војник, морао сам да будем спреман да се суочим с тим изазовима када год буду наступили - истиче наш саговорник. 

Каква је била атмосфера међу војницима у самом почетку, и како су реаговали на ситуацију у којој су се нашли?

- Атмосфера на Кошарама била је изузетно напета, али је моја улога старешине била да се побринем за добробит својих војника. Моја основна одговорност била је да их подржим и бодрим кроз те изазовне тренутке - истиче командир Рачић.

Како сте као командир успели да одржите висок морал међу својим војницима током борби на Кошарама, и како сте спречили психолошки пад војника у тако тешким условима?

- Кључна ставка током борби је, између осталог, међусобна подршка. Од велике је важности било да као вођа не дозволим војнику да психички падне. Ми смо се као група заједно држали и пружали једни другима потребну снагу - каже наш саговорник. 

Да ли сте у тим тренуцима осећали страх и како сте се носили с њим?

- У тим тренуцима морао сам бити потпуно присебан. Иако је потпуно природно осећати страх у таквим околностима, мислим да онај ко тврди да га није осећао, највероватније не говори истину. Међутим, оно што је било од пресудне важности јесте да смо, сви ми, укључујући моје војнике и мене, остали психички стабилни и спремни да се суочимо са свим што нас чека - прича нам Томислав. 

Који је био најтежи напад на вашу јединицу током трајања борбе?

- Најтежи напад на моју јединицу десио се у ноћи између 10. и 11. маја, када је НАТО бацио касетне бомбе на положај моје чете, тада нам је у тренутку погинуло 8 војника и један старешина, и 41 војник је рањен - истиче командир. 

Како се данас, након толико година од завршетка борбе на Кошарама, сећате тих тренутака? Да ли се успомене на те тешке дане још увек враћају?

- Од самог почетка био сам спреман и свестан онога што ме чека, па ме то психички није пореметило. Нисам имао проблема попут ноћних мора или снова и томе слично. Наставио сам нормално са својим животом, срећан што сам имао прилику да доприносим одбрани наше земље. Успомене ми се, наравно, врате у специфичним тренуцима, као што су окупљања са бившим колегама, када се присећамо тих дана - каже он. 

Како гледате на војни рок данас и коју поруку бисте послали млађим генерацијама?

- Војни рок је од велике важности за државу јер омогућава младима да савладају основне војне вештине – од правилног руковања пушком до нишањења. Без тога, млади неће имати основно знање које је потребно у кризним ситуацијама. Сваке године по једна генерација резервиста није више у могућности да брани нашу земљу, упркос томе што ми свакако имамо мали број људи у резервном саставу - прича наш саговорник. 

Да ли бисте се поново одазвали војном позиву ако би ситуација то захтевала?

- Наравно да бих. Ако не бисмо ми, ко ће други? - закључује командир Рачић. 

Херојски подвизи појединаца и група током борби на Кошарама нажалост су често остали незабележени, али упркос томе, њихов значај је немерљив. Како интересовање младих генерација за ову тему расте, у припреми је књига о преживелим граничарима са Кошара, у којој ће читаоци моћи да прочитају исповести и сведочења наших преживелих хероја. Те борбе симболизују несаломиву храброст и одлучност да се брани свака стопа наше земље. Као нација, не смемо дозволити да ови догађаји и жртве падну у заборав – то је наша дужност према претходним, али и будућим генерацијама.