Srpski junak sa Košara kojem je ceo vod preživeo najžešće bitke: Komandir Tomislav Račić o sudbonosnim danima odbrane otadžbine
Očuvanje sećanja na heroje sa Košara od esencijalne je važnosti, jer je 108 hrabrih boraca, braneći slobodu i čast svoje zemlje, dalo svoje živote u jednoj od najtežih bitaka za opstanak Srbije. U ekstremno teškim vremenskim i borbenim uslovima, vojnici su odbranili ključne pozicije i sprečili dalji prodor neprijatelja, nanoseći mu značajne gubitke.
Bitka na Košarama odigrala se na jugoslovensko-albanskoj granici i ima duboko ukorenjen istorijski značaj za srpski narod. Ova borba, trajala je punih 67 dana, i predstavlja ključni trenutak u odbrani teritorijalnog integriteta Srbije tokom NATO bombardovanja 1999. godine. Svoje živote za odbranu domovine dali su najčešće vojnici koji su se nalazili na redovnom služenju vojnog roka.
Prema podacima dostupnim javnosti u sukobu između vojske SRJ i terorista OVK, poginulo je 108 boraca, među kojima 21 starešina, 6 oficira, 15 podoficira i 87 vojnika od kojih 24 dobrovoljaca. Ukupno je ranjen 331 pripadnik Vojske tadašnje SRJ. Na osnovu dostupnih podataka i izvora od strane agresora, tokom borbi na Košarama, oko 250 pripadnika OVK je poginulo, dok je više od 350 bilo ranjeno. Pre samih sukoba na Košarama, na graničnim linijama prema SRJ, na različitim mestima (karaulama), ubijen je veći broj terorista koji su pokušavali da pređu granicu sa naoružanjem i opremom.
Iz porodične kuće Račić u odbranu domovine krenula su tri hrabra borca – otac Milorad, brat Zvezdan i naš sagovornik komandir Tomislav Račić, koji je pristao da za naš portal podeli svoja sećanja i iskustva sa Košara.
Početkom 1998. godine, komandir Tomislav Račić bio je raspoređen u 125. motorizovanu Brigadu u Kosovskoj Mitrovici, gde je obavljao dužnost komandira minobacačkog voda. Kada je počeo rat na Kosovu, Tomislav je dobio prekomandu i premešten je u Peć, gde je preuzeo vod mladih vojnika. Kroz obuku i prve borbene zadatke, saznao je da se pred njim nalazi ne samo fizički, već i psihološki izazov. U kasnu jesen 1998. godine, dobio je naređenje da preuzme poziciju na karauli Košare. Na ovoj strateškoj tački, Tomislav je zajedno sa 14 vojnika obavljao borbene dužnosti, uključujući osmatračnice, patrole i zasede.
U zoru 9. aprila, na jedan od najvećih srpskih praznika, Veliki Petak, počeo je napad pripadnika OVK sa teritorije Albanije, uz podršku artiljerije albanske vojske i NATO avijacije. Nakon silovitog napada, Vojska Jugoslavije bila je prisiljena da se povuče na rezervne položaje, a OVK, uz prisustvo međunarodnih medija, zauzela napuštenu karaulu. Ipak, borbe su se nastavile, jer su srpske snage uspešno sprečavale dalji prodor. Dodatna pomoć našoj vojsci stigla je tek dva dana kasnije, a snage jugoslovenske snage uspele da stabilizuju front nakon deset dana žestokih borbi.
Ratno stanje na teritoriji cele države zvanično je proglašeno 24. marta 1999. godine, a karaula Košare postala je meta intenzivnog napada sa svih strana 9. aprila. Prvog dana napadi neprijatelja bili su izuzetno snažni, ipak komandir Račić i njegovi vojnici uspeli su da im odole i odbrane pozicije bez gubitka ljudstva. Uprkos stalnim napadima, s velikim brojem neprijateljskih artiljerijskih udara i pešadijskih napada, vojnici su ostali nepokolebljivi. Ovo je izuzetna činjenica, s obzirom na težinu i obim napada.
Tek je trećeg dana od početka agresije život izgubilo četiri vojnika i jedan vodnika u zasedi terorista. Teroristi su, kako nam je komandir Račić ispričao, obukli uniforme Vojske Jugoslavije kako bi obmanuli vojnike i prišli bliže.
Prema njegovim rečima, jedan od vojnika je misleći da je to jugoslovenski vojnik, ustao da se pozdravi sa njima i u tom trenutku su teroristi otvorili vatru. Među stradalim herojima bili su vodnik Ivan Vasojević -Jaguar, vojnici Božić Milenko, Bogosavljević Predrag, Bjelobrk Darko, kao i Dragan Milićević - Šumar koji je izgubio život istog dana, čuvajući odstupnicu svojim drugovima dok se povlače, međutim, nije uspeo da se izvuče od siline vatre koja je tukla ka njemu, tj. od siline pucnjave prema njemu.
Nakon gotovo celodnevnih napada u tom periodu, povlačenje na niže pozicije usledilo je zbog nemogućnosti da se održi odbrana u takvim uslovima. Mnogi su kasnije povlačenje predstavljali kao bežanje, ali Tomislav ističe da se to nie može nazvati bežanjem, jer bi ljudski gubici bili mnogo veći da su ostali na prvobitnim pozicijama. "Povlačenje je bio jedini način da sačuvamo živote. Ljudi su najvažniji," kaže komandir.
Oči u oči sa teroristom
Dana 14. aprila komadir Račić je sa dvojicom svojih vojnika otišao da natoči vodu, dok su to činili, primetili su siluetu osobe. Iako je izgledalo da se radi o vojniku iz redova jugoslovenskih snaga, Tomislav mu je, shvativši da je to ustvari terorista po boji uniforme, naredio mu da baci pušku na zemlju. Terorista je, videvši da je otkriven, poslušao naređenje i odložio svoju pušku na zemlju. Nakon što su ga pretresli, utvrdili su da je bio iz Vučitrna, ali je živeo i radio u Švajcarskoj. Tokom ispitivanja, bio je vidno prestravljen, ali naši vojnici nisu preduzeli nikakve agresivne mere prema njemu. Nakon tog susreta više nije dobio nikakvu informaciju o njemu, ali pretpostavlja se da je razmenjen između srpskih i terorističkih zarobljenika.
Hteo da spali karaulu
U danima kada su se napadi intenzivirali, motorole se iznenada ispraznile, vojnici izgubili kontakt jedni s drugima, komandir Račić želeo je da ode i spali karaulu Košare, čime bi sprečio da fotografije i vojna dokumenta dospeju u ruke neprijatelja, međutim teroristi su već tada zauzeli karaulu. Oko 21. maja, NATO je izveo bombardovanje karaule, pri čemu je poginulo nekoliko terorista.
Uz veliku čast koju nam je učinio pristavši da podeli svoje iskustvo, postavili smo komandiru Tomislavu Račiću nekoliko pitanja o samom ratovanju na karauli Košare, kako bismo bolje razumeli njegovu ulogu i izazove s kojima se suočavao tokom tih dramatičnih dana.
Kada ste odlučili da postanete deo vojske?
- Oduvek me je vojska privlačila. Prosto, voleo sam naoružanje i uniformu, to je bio jedan od motiva zbog kojeg sam se opredelio na vojni poziv. Imao sam 21 godinu kada sam upisao vojnu školu i završio kurs za podoficire. Nakon završetka kursa u septembru 1998. godine, dobio sam prekomandu u Kosovsku Mitrovicu, gde sam postavljen u 125. motorizovanu Brigadu. Tamo sam preuzeo dužnost komandira minobacačkog voda 82mm, a potom sam nastavio službovanje u Peći, gde sam vodio obuku mladih vojnika - kaže Tomislav.
Koja je bila vaša prva reakcija kada ste saznali da ćete biti raspoređeni na karaulu Košare?
- Kada sam upisivao vojnu školu, bio sam svestan težine i odgovornosti koju taj poziv nosi. Znao sam da će doći trenutak kada ću morati da se suočim sa izazovima. To je deo vojnog života na koji se ne možete potpuno pripremiti, ali sam od početka bio spreman da prihvatim sve što dolazi s tim pozivom. Taj trenutak nije bio iznenađenje, jer sam bio svestan da je to nešto što može doći svakog trenutka, i kao vojnik, morao sam da budem spreman da se suočim s tim izazovima kada god budu nastupili - ističe naš sagovornik.
Kakva je bila atmosfera među vojnicima u samom početku, i kako su reagovali na situaciju u kojoj su se našli?
- Atmosfera na Košarama bila je izuzetno napeta, ali je moja uloga starešine bila da se pobrinem za dobrobit svojih vojnika. Moja osnovna odgovornost bila je da ih podržim i bodrim kroz te izazovne trenutke - ističe komandir Račić.
Kako ste kao komandir uspeli da održite visok moral među svojim vojnicima tokom borbi na Košarama, i kako ste sprečili psihološki pad vojnika u tako teškim uslovima?
- Ključna stavka tokom borbi je, između ostalog, međusobna podrška. Od velike je važnosti bilo da kao vođa ne dozvolim vojniku da psihički padne. Mi smo se kao grupa zajedno držali i pružali jedni drugima potrebnu snagu - kaže naš sagovornik.
Da li ste u tim trenucima osećali strah i kako ste se nosili s njim?
- U tim trenucima morao sam biti potpuno priseban. Iako je potpuno prirodno osećati strah u takvim okolnostima, mislim da onaj ko tvrdi da ga nije osećao, najverovatnije ne govori istinu. Međutim, ono što je bilo od presudne važnosti jeste da smo, svi mi, uključujući moje vojnike i mene, ostali psihički stabilni i spremni da se suočimo sa svim što nas čeka - priča nam Tomislav.
Koji je bio najteži napad na vašu jedinicu tokom trajanja borbe?
- Najteži napad na moju jedinicu desio se u noći između 10. i 11. maja, kada je NATO bacio kasetne bombe na položaj moje čete, tada nam je u trenutku poginulo 8 vojnika i jedan starešina, i 41 vojnik je ranjen - ističe komandir.
Kako se danas, nakon toliko godina od završetka borbe na Košarama, sećate tih trenutaka? Da li se uspomene na te teške dane još uvek vraćaju?
- Od samog početka bio sam spreman i svestan onoga što me čeka, pa me to psihički nije poremetilo. Nisam imao problema poput noćnih mora ili snova i tome slično. Nastavio sam normalno sa svojim životom, srećan što sam imao priliku da doprinosim odbrani naše zemlje. Uspomene mi se, naravno, vrate u specifičnim trenucima, kao što su okupljanja sa bivšim kolegama, kada se prisećamo tih dana - kaže on.
Kako gledate na vojni rok danas i koju poruku biste poslali mlađim generacijama?
- Vojni rok je od velike važnosti za državu jer omogućava mladima da savladaju osnovne vojne veštine – od pravilnog rukovanja puškom do nišanjenja. Bez toga, mladi neće imati osnovno znanje koje je potrebno u kriznim situacijama. Svake godine po jedna generacija rezervista nije više u mogućnosti da brani našu zemlju, uprkos tome što mi svakako imamo mali broj ljudi u rezervnom sastavu - priča naš sagovornik.
Da li biste se ponovo odazvali vojnom pozivu ako bi situacija to zahtevala?
- Naravno da bih. Ako ne bismo mi, ko će drugi? - zaključuje komandir Račić.
Herojski podvizi pojedinaca i grupa tokom borbi na Košarama nažalost su često ostali nezabeleženi, ali uprkos tome, njihov značaj je nemerljiv. Kako interesovanje mladih generacija za ovu temu raste, u pripremi je knjiga o preživelim graničarima sa Košara, u kojoj će čitaoci moći da pročitaju ispovesti i svedočenja naših preživelih heroja. Te borbe simbolizuju nesalomivu hrabrost i odlučnost da se brani svaka stopa naše zemlje. Kao nacija, ne smemo dozvoliti da ovi događaji i žrtve padnu u zaborav – to je naša dužnost prema prethodnim, ali i budućim generacijama.
