Човек познат по СУРОВОСТИ – УБИО ЈЕ ОЦА И БРАТА, али је у историји Србије остао упамћен по свом родољубљу
Задужио је српски народ, али је и убијен од српске руке
Српска историја је пуна личности који су својим поступцима директно кројили судбину српског народа, али тешко да постоји личност за коју је свако чуо, а чија је животна прича обавијена велом мистерије и тајни као што је случај са Карађорђем.
НАЈВЕЋА КРАЉЕВСКА ВЕНЧАЊА У ИСТОРИЈИ: На листи најгламурознијих и свадба једног СРПСКОГ ВЛАДАРА
ДА ЛИ ЗНАТЕ КАКО ЈЕ ЗВУЧАО АЛЕКСАНДАР И КАРАЂОРЂЕВИЋ? Редак снимак његовог обраћања са Бледа (ВИДЕО)
АТЕНТАТ КОЈИ ЈЕ ПРОМЕНИО ИСТОРИЈУ ЈУГОСЛАВИЈЕ: На данашњи дан је Европа остала у шоку
Рођен је као Ђорђе Петровић у селу Вишевац у Топличком округу, највероватније 16. новембра 1768. године. Зна се да је био из сиромашне породице и да је имао корене из Црне Горе.
По његовом биографу Димитрију Давидовићу, оженио се са свега деветнаест година и то тако што је отео и на силу присилио на брак девојку по имену Јелена Јовановић јер су њени имућни родитељи били против тог брака. Убзо по овом догађају, наводно је убио Турчина, што је у то време носило са собом обавезну смртну казну па је због тога био принуђен да бежи у Срем где се и настанио у манастиру Крушедол, највероватније око 1787. године.
За време изгнанства, показао је своју преку нарав у пуној снази када је убио рођеног оца. Иако се и данас међу историчарима воде полемике о томе шта се тачно догодило, најпознатија верзија догађаја је да је Ђорђев отац, Петроније, одлучио да се врати у родни крај под турску власт и на тај начин изда породицу. Да би спречио такву срамоту, дигао је руку на оца, а та одлука ће га прогонити читавог живота.
Прва ратна искуства стицао је за време Аустријско-турског рата, 1788. године, у нашем народу упамћен као Кочина крајина. Храбро је ратовао на страни Аустрије као припадник фрајкора тј. добровољачке милиције која се састојала искључиво од Срба. Његово залагање у овом сукобу награђено је медаљом за храброст а са Свиштовским миром, чиме је овај сукоб окончан, враћа се у Тополу где је почео да се бави трговином стоке.
У Тополи га је дочекао и почетак Првог српског устанка и побуне против турске власти. Иако није био први избор за вођу устанка због своје нарави и хајдучке прошлости, ипак се нашао на челу устаника који су и званично подгли побуну 2./14. фебруара 1804. године у Тополи. Иако је његова реч била пресудна за све ратне одлуке, од самог почетка је имао јаку опозицију међу осталим истакнутим устаницима као што су Миленко Стојковић и Петар Добрњац.
Због своје преданости борби и љубављу према српству, Ђорђе Петровић је постао омиљен међу обичним народом. Турци су га због своје окрутности у борби прозвали "Карађорђем", што у преводу значи "Црни Ђорђе". Карађорђе је учествовао у скоро свакој познатијој бици Првог српског устанка као што су: Баточина, Иванковац, Мишар, Нови Пазар, Варварин, итд. За време устанка, поново је показао свој челични карактер када је обесио свог брата Маринка због оптужбе силовања. Овакви поступци Карађорђа, уливали су страх у кости, како Османлијама, тако и борцима под његовом директном командом, терајући их да се боре до последњег атома снаге за слободу.
Иако су српски борци у овом устанку показали изванредну храброст у тежњи да се ослободе турске власти, побуна је била осуђена на пропаст када су Руси склопили мир са Турском у Букурешту, 1813. године, чиме је пут Османлијама у побуњену Србију опет био отворен. По слому устанка, Карађорђе је избеглиштво проводио у Аустрији и Русији, а чак се у међувремену прикључио и Хетерији, грчком покрету отпора у жељи да настави са борбом против Турака.
Године 1817. тајно се вратио у Србију да би покушао нови устанак, али је убијен по налогу кума и некадашњег саборца, Милоша Обреновића, вође Другог српског устанка из 1815. године. Карађорђе је иза себе оставио синове Алексу и Александра, а уједно је остао познат и као родоначелник династије Карађорђевића. Иако су његова залагања за слободу српског народа златним словима уписана у националну историју, његови породични греси су остали мање запамћени у народу.