Истраживање доказало истину: Ево шта одређује срећу код жена - потпуно супротно ономе што се данас пропагира

Најновија анкета "Women’s Well-Being Survey", спроведена у марту 2025. године на узорку од 3.000 жена узраста од 25 до 55 година у САД, открива да су најзадовољније, најсрећније и најмање усамљене жене – оне које су удате и имају децу. Ова открића су у супротности с доминантним наративом у западним медијима, који све чешће промовишу идеју да су жене без мужева и деце наводно срећније, слободније и испуњеније.

У последњим годинама, стопа брака и фертилитета у САД бележи историјски минимум. Све мање жена верује да су брак и мајчинство пут ка испуњеном животу. И док 85% осамнаестогодишњих девојака пре петнаестак година планирало да једног дана има децу, данас је та бројка пала на свега 72%. Ипак, конкретни показатељи благостања говоре другачије.

Анкета показује да су удате мајке скоро дупло чешће "врло срећне" у поређењу са женама које су саме и немају децу. Оне чешће изјављују да им је живот испуњен и пријатан, да се не осећају усамљено и да редовно примају физичку нежност, као што су загрљаји и пољупци. 

Испоставља се да су управо брак и мајчинство кључни фактори емоционалног здравља и социјалне повезаности. Физички контакт – додир, загрљаји, држање за руке – значајно је повезан са повећаним осећајем среће. Док свега 13% самачких жена без деце изјављује да редовно прима физичку нежност, код удатих жена тај проценат прелази 60%.

Такође, удате жене знатно ређе пате од осећаја усамљености – свега 9–11% њих каже да се често осећа усамљено, док је тај проценат чак дупло виши међу неудатим женама. 

Жене које су удате и имају децу имају и више прилика за друштвени ангажман, укључујући активности у заједници, волонтирање и веће задовољство бројем пријатеља. Те разлике сугеришу да брак, уместо да изолује, заправо проширује мрежу подршке и емотивне блискости.

Мајчинство се такође показало као снажан извор смисла. 

Скоро половина удатих мајки изјављује да им је живот "веома смислен", а сличан осећај има и значајан број самохраних мајки, док жене без деце знатно ређе виде свој живот као вредан и сврховит. Иако су мајке, нарочито самохране, под већим стресом, чешће уморне и имају мање времена за себе, свеједно извештавају о вишем нивоу задовољства животом.

Ови резултати доводе у питање савремену културну поруку која младим женама све чешће сугерише да су брак и породица препрека ка личној слободи и срећи. Уместо тога, подаци указују да су жене које имају стабилну породичну заједницу – пре свега оне које су удате и имају децу – најиспуњеније емоционално, социјално и духовно.

Закључак је јасан: брак и мајчинство нису извор несреће, како то сугерише савремена "анти-породична" реторика, већ представљају кључне стубове женског благостања. 

Даљи културни и политички напори требало би да се усмере на подршку женама које желе да остваре ове животне улоге, али и на јачање брака као институције која доноси стабилност, подршку и дубљи смисао. У свету који све више подстиче изолацију и дигиталну отуђеност, традиционална породична структура се показује као најјачи бастион против усамљености, емоционалног сиромаштва и бесмисла.